Тито није имао свог Кисинџера

ПОЛЕМИКА

Морам да се захвалим г. Чкребићу што је својим коментарима („Неправда према Кочи, Никезићу и Тепавцу”, „Политика” 9. октобра) на мој фељтон о косовском питању само додатно потврдио моје ставове. Између осталог г. Чкребић наводи: „У вези са догађајима у Мађарској, Коча је гурнут у страну и у све то умешали су се Тито и Политбиро са Едвардом Кардељем”, „Коча је тражио демократску расправу о томе, док се Тито нервозно бранио ароганцијом, сматрајући да расправа није потребна”, „Тито је подржао Тепавца, који је стао у заштиту државних интереса...” итд.

Премда г. Чкребић наводи примере када су Титови министри спољних послова, Коча Поповић, Марко Никезић, и Мирко Тепавац, повремено износили одређена неслагања са ставовима свога државног и партијског шефа, он не спори да су све дискусије остајале иза затворених врата. Коначну одлуку о смеру југословенске политике доносио је увек Ј. Б. Тито лично, и то никада није било довођено у питање, па то не чини ни г. Чкребић у свом коментару. Да ли је било одређених неслагања или расправа у 35 година дугој комунистичкој диктатури, то је већ унутрашња ствар партије. Ако је партија (КПЈ/СКЈ) као свој основни постулат истицала тзв. демократски централизам – еуфемизам за неприкосновеност Титових одлука, који је имао последњу реч у сваком од спољнополитичких питања – онда треба остати врло резервисан у оцени реалног значаја повремених интерних дискусија министара спољних послова са вођом фараонских амбиција и комунистичких уверења од којих није одступао. Титов сукоб са СССР-ом није био идеолошке него превасходно геополитичке природе, јер све до краја своје владавине Броз није доводио у питање ни комунистичко устројство Југославије ни идеолошку блискост са Москвом: попут Брежњева у СССР-у, он је у последњој деценији своје владавине, обновивши тврдокорну комунистичку идеологију кроз морално-политичку подобност, био препрека свакој еволуцији система у реформском правцу.

Ј. Б. Тито јесте повремено допуштао да његове ставове износе други, као, на пример, Кардељ 1949. на заседању Генералне скупштине УН, када је „друг Бевц” оптужио СССР због притиска који је Москва вршила на комунистичку Југославију. Тито је то урадио да би, уколико се ситуација промени и односи са Стаљином побољшају, кривац за критику политике Москве био Кардељ, а не он. Током отварања Конференције несврстаних у Београду 1961, Тито је, примера ради, одржао говор – у чији садржај његов министар Коча Поповић није имао увида – којим се јасно солидарисао са тадашњим ставовима СССР-а. По нападу Израела на УАР, у јуну 1967, Броз је донео одлуку да оде на саветовање у Москву, не питавши никога за савет, а поготову не свог министра спољних послова.

У комунистичкој Југославији, дакле, постојала је само могућност за ограничене дискусије око појединих питања, али спољна политика је постајала званична тек онога тренутка када би о њој Броз заузео коначни став. У таквом систему, сви министри спољних послова били су неизбежно само сарадници, већи или мањи послушници – рекао бих послушници по дефиницији – који су постављани и смењивани искључиво по Брозовом нахођењу. Чињеница јесте да је Мирко Тепавац дао оставку, али је то учинио тек пошто је струја унутар СК Србије, којој је он припадао, изгубила Брозово поверење.

Титови министри, једноставно речено, нису имали могућност да сами креирају спољну политику. За разлику од, на пример, Никсона, Тито није имао свог Кисинџера.

Како и сам Коча Поповић објашњава у својим разговорима са А. Ненадовићем, Титова спољна политика доследно је остала подређена схватању да су односи са СССР-ом од приоритетне, специфичне важности, јер је по њему било неопходно и природно неговање добрих односа са идеолошки блиским земљама реалсоцијалистичког блока. Односи са Западом, премда брижљиво неговани, били су политичка опција нижег регистра, па стога ни спољна политика Југославије ни покрет несврстаних нису никада могли имати исту дистанцу у односу на два ривалска блока сила. Титова наглашена идеолошка блискост са Москвом, дакле, упркос одређеним спорењима, ма шта о њој мислили његови министри, није била, нити је могла бити, довођена у питање.

Историчар