Tito nije imao svog Kisindžera

POLEMIKA

Moram da se zahvalim g. Čkrebiću što je svojim komentarima („Nepravda prema Koči, Nikeziću i Tepavcu”, „Politika” 9. oktobra) na moj feljton o kosovskom pitanju samo dodatno potvrdio moje stavove. Između ostalog g. Čkrebić navodi: „U vezi sa događajima u Mađarskoj, Koča je gurnut u stranu i u sve to umešali su se Tito i Politbiro sa Edvardom Kardeljem”, „Koča je tražio demokratsku raspravu o tome, dok se Tito nervozno branio arogancijom, smatrajući da rasprava nije potrebna”, „Tito je podržao Tepavca, koji je stao u zaštitu državnih interesa...” itd.

Premda g. Čkrebić navodi primere kada su Titovi ministri spoljnih poslova, Koča Popović, Marko Nikezić, i Mirko Tepavac, povremeno iznosili određena neslaganja sa stavovima svoga državnog i partijskog šefa, on ne spori da su sve diskusije ostajale iza zatvorenih vrata. Konačnu odluku o smeru jugoslovenske politike donosio je uvek J. B. Tito lično, i to nikada nije bilo dovođeno u pitanje, pa to ne čini ni g. Čkrebić u svom komentaru. Da li je bilo određenih neslaganja ili rasprava u 35 godina dugoj komunističkoj diktaturi, to je već unutrašnja stvar partije. Ako je partija (KPJ/SKJ) kao svoj osnovni postulat isticala tzv. demokratski centralizam – eufemizam za neprikosnovenost Titovih odluka, koji je imao poslednju reč u svakom od spoljnopolitičkih pitanja – onda treba ostati vrlo rezervisan u oceni realnog značaja povremenih internih diskusija ministara spoljnih poslova sa vođom faraonskih ambicija i komunističkih uverenja od kojih nije odstupao. Titov sukob sa SSSR-om nije bio ideološke nego prevashodno geopolitičke prirode, jer sve do kraja svoje vladavine Broz nije dovodio u pitanje ni komunističko ustrojstvo Jugoslavije ni ideološku bliskost sa Moskvom: poput Brežnjeva u SSSR-u, on je u poslednjoj deceniji svoje vladavine, obnovivši tvrdokornu komunističku ideologiju kroz moralno-političku podobnost, bio prepreka svakoj evoluciji sistema u reformskom pravcu.

J. B. Tito jeste povremeno dopuštao da njegove stavove iznose drugi, kao, na primer, Kardelj 1949. na zasedanju Generalne skupštine UN, kada je „drug Bevc” optužio SSSR zbog pritiska koji je Moskva vršila na komunističku Jugoslaviju. Tito je to uradio da bi, ukoliko se situacija promeni i odnosi sa Staljinom poboljšaju, krivac za kritiku politike Moskve bio Kardelj, a ne on. Tokom otvaranja Konferencije nesvrstanih u Beogradu 1961, Tito je, primera radi, održao govor – u čiji sadržaj njegov ministar Koča Popović nije imao uvida – kojim se jasno solidarisao sa tadašnjim stavovima SSSR-a. Po napadu Izraela na UAR, u junu 1967, Broz je doneo odluku da ode na savetovanje u Moskvu, ne pitavši nikoga za savet, a pogotovu ne svog ministra spoljnih poslova.

U komunističkoj Jugoslaviji, dakle, postojala je samo mogućnost za ograničene diskusije oko pojedinih pitanja, ali spoljna politika je postajala zvanična tek onoga trenutka kada bi o njoj Broz zauzeo konačni stav. U takvom sistemu, svi ministri spoljnih poslova bili su neizbežno samo saradnici, veći ili manji poslušnici – rekao bih poslušnici po definiciji – koji su postavljani i smenjivani isključivo po Brozovom nahođenju. Činjenica jeste da je Mirko Tepavac dao ostavku, ali je to učinio tek pošto je struja unutar SK Srbije, kojoj je on pripadao, izgubila Brozovo poverenje.

Titovi ministri, jednostavno rečeno, nisu imali mogućnost da sami kreiraju spoljnu politiku. Za razliku od, na primer, Niksona, Tito nije imao svog Kisindžera.

Kako i sam Koča Popović objašnjava u svojim razgovorima sa A. Nenadovićem, Titova spoljna politika dosledno je ostala podređena shvatanju da su odnosi sa SSSR-om od prioritetne, specifične važnosti, jer je po njemu bilo neophodno i prirodno negovanje dobrih odnosa sa ideološki bliskim zemljama realsocijalističkog bloka. Odnosi sa Zapadom, premda brižljivo negovani, bili su politička opcija nižeg registra, pa stoga ni spoljna politika Jugoslavije ni pokret nesvrstanih nisu nikada mogli imati istu distancu u odnosu na dva rivalska bloka sila. Titova naglašena ideološka bliskost sa Moskvom, dakle, uprkos određenim sporenjima, ma šta o njoj mislili njegovi ministri, nije bila, niti je mogla biti, dovođena u pitanje.

Istoričar