У мутној води је све сумњиво

Хапшење Џајића, Цветковића и Маринковића, под оптужбом да су злоупотребили свој тадашњи службени положај у Црвеној звезди и присвојили новац од продаје фудбалера Друлића шпанској Сарагоси, може да буде и пуцањ у празно и пун погодак – у зависности од тога како ће суд да пресуди. Међутим, околности у нашем спорту, нарочито кад су паре у питању, такве су да он може да се упореди с мутном водом, а у њој је све сумњиво, јер је све што се ради далеко од очију јавности.

Код нас је уобичајено да се крије колико се плаћа за прелазак играча из клуба у клуб, колике су зараде спортиста и слично. Деценијама као изговор служи да није згодно да се прича о томе, јер нам је народ сиромашан, па... Другим речима, у питању су превелике паре за обичан свет.

Прелазни рокови могу да буду и чисти

Међутим, сигурно превелике паре за тамошњи обичан свет примају и кошаркаши у НБА лиги, фудбалери у Шпанији, Енглеској и Италији, тенисери и тенисерке из разних земаља... Али, код њих се, ипак, до последње паре зна колико зарађују, у шта их улажу или на шта их троше, колики порез плаћају, итд. Ми, кад су наши у питању, о томе појма немамо, а питање је и колико су у то упућени, рецимо, порезници.

Додуше, једном је и тога било код нас, али врло кратко. И у Југославији је фудбал први загазио у професионализам и, без обзира на социјалистичке каноне, 1967. је одобрено да се све ради јавно. Зато је прелазни рок из тог доба најчистији у историји нашег спорта.

Обележио га је одлазак репрезентативца Радослава Бечејца из Партизана, с којим је само годину пре тога играо ни мање ни више него у финалу Купа шампиона, у љубљанску Олимпију. Његов прелазак из, у том тренутку, нашег најславнијег клуба, у екипу која је тек две године била прволигаш, изгледао је као пад с коња на магарца.

Али, Словенци су били спремни да за њега добро одреше кесу. На првој страници „Темпа”, недељног илустрованог спортског листа који је издавала „Политика”, 12. јула 1967. је осванула фотомонтажа Ратомира Кнежевића на којој је вага на чијем је једном тасу Бечејац (тежак 65 кг), а на другом свежњеви новчаница (65 милиона „старих” динара).

– Од тих 65 милиона ја сам добио 15 милиона, а остало је отишло у Партизанову благајну. Било је то, можда, прво тако велико обештећење, које је доспело у јавност. Људи су били огорчени, јер је у то време то било много пара. Могла је да се купи кућа или чак две, – испричао је недавно о томе сам Радослав Бечејац у интервјуу словеначком сајту „Ногоманија”. – Партизан је још уочи финала с Реалом распродао готово целу екипу. Тада у иностранство није могло да се иде пре 28. године.

Бечејац је 1967. имао 26 година, истицао му је четворогодишњи уговор с Партизаном и, по слову закона, није могао у иностранство:

– Очекивао сам да ми Партизан да десет милиона динара, чиме бих био сасвим задовољан. Међутим, клупско руководство ми је понудило пет милиона, што је било исто за колико сам 1963. дошао из Пролетера. Почело је погађање. Последњег дана је подигло на шест милиона, па сам затражио исписницу. Тада је уследио позив из Љубљане. Кад сам се с представницима Олимпије, после петодневног боравка у Италији, враћао у земљу на граници сам чуо од цариника да ми је Партизан понудио 15 милиона за нови уговор. Олимпија је прихватила да ми плати толико и ја сам пристао да пређем.

Милион марака за Дарка Ковачевића

Тадашње новине су из дана у дан објављивале то лицитирање, а на крају је пресудио закон тржишта. Међутим, политика чистих рачуна многима није одговарала, па је донет пропис којим је ограничен највећи износ за куповину фудбалера. Тиме је поново створено плодно тло за „подухвате” свих врста. Зато је Бечејчев прелазак из Партизана у Олимпију још деценијама званично важио за југословенски рекорд, иако су и врапци на грани знали да је то прича за малу децу.

„Срушен” је тек 1994. када је Црвена звезда за Дарка Ковачевића платила Пролетеру милиона марака. Међутим, тајновитост је поново завладала, па су тиме опет створени сви услови и за лов у мутном, и за сумње свих врста. А кад би све било јавно наш спорт би се излечио од многих бољки. Где је чист рачун дуга је љубав, а полиција и суд ту немају посла.