Очију упртих у Београд

Косовска Митровица – Ноћна вожња путевима северног Косова јединствен је доживљај. „Ноћу иде само ко мора. Још сад, кад је ситуација напета…”, упозорио је вашег новинара Србин из Лепосавића, објашњавајући да на путу од овог места до Митровице, негде после села Сочаница, живе Албанци и да треба бити опрезан. Будући да је новинарска радозналост по правилу јача од разума, уз звуке диско хитова деведесетих са фреквенције радија „Кејфор” крећемо у неизвесност која вреба иза сваке кривине. На друму је сабласно пусто. Таман кад човек примети да је над Косовом небо звездано и да је овде заправо лепо, нека нелагода у стомаку поремети оно што би требало да буде уживање и враћа га у реалност. А после Сочанице, само гас, гас, гас…

На простору севера Косова живи око пет хиљада Албанаца. Толико их се барем, пред председничке изборе у Србији, пријавило у наше бирачке спискове. Не зато што су лојални грађани који признају суверенитет српске државе на овом подручју, већ због најављене поделе бесплатних акција. Као многи Срби, и Албанци су овде практични и играју на две карте. Мало одавде, мало оданде.

– Па они сви знају српски кад треба да се тргује, чак и ови с јужне стране Ибра. Многи од њих преко севера Косова путују за Србију. Обично их нико не дира – рекао нам је Ненад из Краљева, који у Митровици студира већ три године. Каже, навикао је на повремене експлозије и искључења струје, огуглао на напетост и страх.

Север Косова још бруји о недавној акцији паљења контролних пунктова Кфора на административној линији са остатком Србије. У митровичким кафићима, гости преко мобилних телефона размењују видео-клипове начињене приликом ове акције и препричавају догађај. Иначе, због последњих инцидената на снази је нека врста полуполицијског часа, па угоститељски објекти могу да раде само до десет увече.

– Знате ли ону слику маскираног човека пред запаљеним пунктом која је изашла на насловним странама свих новина? Е, то вам је онај мали тамо – објашњавају нам показујући на мршавог смеђег момка који седи у друштву за суседним столом. Зврје телефони, сви непрестано једни друге обавештавају јер се информације мењању из часа у час. Тензије су велике. Али овде никада нису ни престајале.

– Осећање непрестаног ишчекивања убија. Кад би се држава мало више укључила да знамо да нисмо сами, ма могли бисмо све. Да нам из Београда дају неки знак, да знамо шта да радимо… Ово ће бити борба на дуге стазе. Плашим се да Србија за неко време, кад се све слегне, не заборави на нас. Само да ми останемо јединствени – поверава нам своја страховања један од учесника у прошлонедељној акцији на Јарињу.

Овдашњи људи су јаког кова, одлучни да не признају независност Косова. Кад некоме, потпуно пренеражени, пренесете вест да је у америчкој амбасади у Београду у нередима изгорео човек, а он вам ноншалантно одговори са „аха” и незаинтересовано одмахне руком настављајући причу, јасно вам је где се налазите. Лоше вести на Косову су свакодневица.

Очију упртих у Београд, Срби са севера Косова труде се да живе „као да су у Србији”. Гледају српске телевизије, слушају српске радио-станице, користе мреже српских мобилних оператера. Северно Косово преплављено је српским тробојкама. Српске су и личне карте, пасоши, здравствене књижице, на српском језику исписани су сви путокази. На брдима поред пута чују се звона из српских цркава и манастира. Да на друмовима нема пунктова Кфорових оклопних транспортера и џипова Уједињених нација, север Косова ни по чему се не би разликовао од централне Србије.

– Живимо као у комунизму. Али оном идеалном. Не плаћамо ни струју, ни воду, ни телефон, ни порез, нема ПДВ-а ни фискалних рачуна. Кад су вам потребна дрва, само одете у шуму и насечете. Вози се и без регистарских таблица. Примамо дупле плате од државе Србије и да није сталне напетости могло би лепо да се живи. Нећемо ми никуда одавде – рекао је за „Политику” Вукашин Вукићевић из Лепосавића, запослен у Пореској управи у овом месту. Цене су сличне као у остатку Србије, одакле потиче и сва роба која се може наћи на северу Косова. Мегамаркета нема, овде је за тајкуне ипак сувише ризично, па се људи снабдевају по пијацама и приватним радњама. На северу Косова плаћа се динарима, мада упућени кажу да српска валута пролази и јужно од Ибра.

Ни на крају напорног дана, кад легнете у кревет, нелагода у стомаку не ишчезава. Без сумње, сан ће бити кратак. Уместо уз жубор Ибра, који као у песми жури ту негде испод прозора, овде се буди уз звуке елиса Кфорових хеликоптера.