Уместо приватизације – медији цивилног друштва?

Три су дуговечна угњетавача независности медија и слободе новинара: држава, политички актери и власници капитала. Отуда је сваки корак ка њиховом ограничавању благодатан за демократизацију медија. У складу са Медијском стратегијом у Србији, из 2011. године, ево по трећи пут у току је приватизација медија који су у целини или већински у својини државе на свим нивоима њене организације. Жариште приватизације пренето је на ниво локалних самоуправа – на општинске медије. За педесетак таквих који су преостали после „траљавих“ приватизација (или затварања) у претходним приватизационим таласима расписани су јавни позиви и посао треба да се заврши до краја октобра: продајом, бесплатним преношењем акција на запослене или стечајем. Без обзира на то када ће се овај подухват завршити, број државних медија у Србији биће смањен. Одговор на питање, да ли ће резултат допринети већој независности медија и слободи рада новинара, неће бити дефинитиван.

Више од 300 јавних гласила по општинама су легат из периода самоуправног социјализма. Њима се потом придружило још најмање 170 локалних и регионалних медија у приватној својини. Тако су ови медији постали највећи сегмент на медијској сцени. Међутим, њихова економска позиција, технологија и ниво читаности или гледаности/слушаности далеко су испод импресивне бројности. Најслабија карика у овом пољу била су (и остала) јавна гласила у својини локалних самоуправа. Мантра на основу које су се они умножавали гласила је: „Нема самоуправљања без информисања.“ Мантра на основу које се приватизују гласи: „Нема медијске независности без приватне својине над медијима.“ У принципу, одстрањивање контроле државе над медијима јесте на стази њихове демократизације. С друге стране, приватизација је „фикс идеја“ неолибералне капиталистичке идеологије, како је приметио Џон Кин.

Метод који се примењује има у теорији назив „шок терапија за медије југоисточне Европе“. Јер, предмет медијске приватизације јесте роба која нема прођу. У понуди је мало имовине, а по правилу у пакету су само губици. Општински медији су технолошки инфериорни јер користе опрему из прошлог века и тек покоји је обавио дигитализацију. У државним локалним медијима ради много више људи него што је потребно. Јер, они су годинама били ниша за ухлебљивање партијских активиста политичких актера који су освајали локалну власт. Њихове коалиције строго су контролисале општинске медије именовањем надзорних одбора, директора и главних уредника. Уредници су свакако били и одговорни, али управо актерима који су их октроисали. Егзистенција оваквих медија и запослених зависила је од финансирања из локалних буџета. Приходи са огласног тржишта су минимални јер је мала публика коју привлаче. Укупан рејтинг локалних РТВ емитера није никад прелазио девет одсто; просечан тираж половине штампаних је био до 1.000, а само трећина је успевала да пребаци 3.000 примерака. Самостални приходи су минорни. Oно мало огласа такође су контролисали локални политички моћници инсталирани у јавна предузећа.

Имајући све ово у виду, рекло би се да је приватизација медија неизбежна и у складу с демократском транзицијом. Чак и да већина локалних, државних медија заврши у стечају, то растерећује тржиште огласа и пружа мањем броју конкурената веће изгледе да послују тржишно. Приватизовани медији биће ван домашаја руку политичких актера па је могуће да ће бити независнији. Новинари и други вишкови запослених придружиће се транзиционим губитницима, али то је цена која је неправедна само за оне који посао нису добили захваљујући политичком клијентелизму.

Приватизацијом ће, дакле, бити елиминисан један угрожавач независности медија и новинара – држава. Али требало би добро размислити да ли ће истим процесом бити сузбијена и преостала два? Јер, утицај државе је, скривено или отворено, собом носио и притиске политичких актера и власника капитала. Да ли приватизација и њих избацује на суво? Мислим да ће одговор бити одричан и потврђен у скорој будућности. Јер, нема никаквих гаранција да међу новим власницима локалних медија нису партијски послушници или опуномоћеници. Они ће моћи да својом имовином пропагирају било коју политичку опцију. Новац уложен у куповину медија претвориће се у политичку моћ.Најкрупнији власници новца, илити тајкуни, и до сада су се успешно старали о својим интересима и утицају путем медија. Послушност су обезбеђивали или оснивањем нових, или откупом власништва постојећих медија. То у мањој мери важи за локалне државне медије. Много више то се види у најутицајнијим медијима на националном нивоу (о чему постоје истраживања и извештаји Агенције за борбу против корупције).

Како се односити према приватизацији медија и њеним последицама ако се тврди да нема другог, погодног пута за јачање њихове независности? Мислим да њу прво треба демитологизовати. Јер, алтернатива постоји. Али, о њој канцеларије иностраних организација посвећених слободи медија и новинара, домаће невладине организације, министарства, струковна удружења и политичари годинама упорно ћуте. Не знам зашто побројани пристају на „фикс идеју“ о приватизацији као једином решењу, осим ако и сами немају неку корист од тог процеса. Превиђају да постоји и законски формулисан други избор, а то је преструктурирање државних у медије цивилног сектора. Ово решење такође може да елиминише погубне утицаје државе, политике и новца на медије и новинаре. Осим тога, медији цивилног сектора оснажују грађане и отварају могућност њихове партиципације у јавном комуницирању. Претварање државних медија у непрофитне, невладине установе је реална алтернатива приватизацији. Највеће шансе на успех она има баш у локалним самоуправама, дакле у срединама у којима је распродаја медија у току.

Професор Факултета политичких наука