Umesto privatizacije – mediji civilnog društva?

Tri su dugovečna ugnjetavača nezavisnosti medija i slobode novinara: država, politički akteri i vlasnici kapitala. Otuda je svaki korak ka njihovom ograničavanju blagodatan za demokratizaciju medija. U skladu sa Medijskom strategijom u Srbiji, iz 2011. godine, evo po treći put u toku je privatizacija medija koji su u celini ili većinski u svojini države na svim nivoima njene organizacije. Žarište privatizacije preneto je na nivo lokalnih samouprava – na opštinske medije. Za pedesetak takvih koji su preostali posle „traljavih“ privatizacija (ili zatvaranja) u prethodnim privatizacionim talasima raspisani su javni pozivi i posao treba da se završi do kraja oktobra: prodajom, besplatnim prenošenjem akcija na zaposlene ili stečajem. Bez obzira na to kada će se ovaj poduhvat završiti, broj državnih medija u Srbiji biće smanjen. Odgovor na pitanje, da li će rezultat doprineti većoj nezavisnosti medija i slobodi rada novinara, neće biti definitivan.

Više od 300 javnih glasila po opštinama su legat iz perioda samoupravnog socijalizma. Njima se potom pridružilo još najmanje 170 lokalnih i regionalnih medija u privatnoj svojini. Tako su ovi mediji postali najveći segment na medijskoj sceni. Međutim, njihova ekonomska pozicija, tehnologija i nivo čitanosti ili gledanosti/slušanosti daleko su ispod impresivne brojnosti. Najslabija karika u ovom polju bila su (i ostala) javna glasila u svojini lokalnih samouprava. Mantra na osnovu koje su se oni umnožavali glasila je: „Nema samoupravljanja bez informisanja.“ Mantra na osnovu koje se privatizuju glasi: „Nema medijske nezavisnosti bez privatne svojine nad medijima.“ U principu, odstranjivanje kontrole države nad medijima jeste na stazi njihove demokratizacije. S druge strane, privatizacija je „fiks ideja“ neoliberalne kapitalističke ideologije, kako je primetio Džon Kin.

Metod koji se primenjuje ima u teoriji naziv „šok terapija za medije jugoistočne Evrope“. Jer, predmet medijske privatizacije jeste roba koja nema prođu. U ponudi je malo imovine, a po pravilu u paketu su samo gubici. Opštinski mediji su tehnološki inferiorni jer koriste opremu iz prošlog veka i tek pokoji je obavio digitalizaciju. U državnim lokalnim medijima radi mnogo više ljudi nego što je potrebno. Jer, oni su godinama bili niša za uhlebljivanje partijskih aktivista političkih aktera koji su osvajali lokalnu vlast. Njihove koalicije strogo su kontrolisale opštinske medije imenovanjem nadzornih odbora, direktora i glavnih urednika. Urednici su svakako bili i odgovorni, ali upravo akterima koji su ih oktroisali. Egzistencija ovakvih medija i zaposlenih zavisila je od finansiranja iz lokalnih budžeta. Prihodi sa oglasnog tržišta su minimalni jer je mala publika koju privlače. Ukupan rejting lokalnih RTV emitera nije nikad prelazio devet odsto; prosečan tiraž polovine štampanih je bio do 1.000, a samo trećina je uspevala da prebaci 3.000 primeraka. Samostalni prihodi su minorni. Ono malo oglasa takođe su kontrolisali lokalni politički moćnici instalirani u javna preduzeća.

Imajući sve ovo u vidu, reklo bi se da je privatizacija medija neizbežna i u skladu s demokratskom tranzicijom. Čak i da većina lokalnih, državnih medija završi u stečaju, to rasterećuje tržište oglasa i pruža manjem broju konkurenata veće izglede da posluju tržišno. Privatizovani mediji biće van domašaja ruku političkih aktera pa je moguće da će biti nezavisniji. Novinari i drugi viškovi zaposlenih pridružiće se tranzicionim gubitnicima, ali to je cena koja je nepravedna samo za one koji posao nisu dobili zahvaljujući političkom klijentelizmu.

Privatizacijom će, dakle, biti eliminisan jedan ugrožavač nezavisnosti medija i novinara – država. Ali trebalo bi dobro razmisliti da li će istim procesom biti suzbijena i preostala dva? Jer, uticaj države je, skriveno ili otvoreno, sobom nosio i pritiske političkih aktera i vlasnika kapitala. Da li privatizacija i njih izbacuje na suvo? Mislim da će odgovor biti odričan i potvrđen u skoroj budućnosti. Jer, nema nikakvih garancija da među novim vlasnicima lokalnih medija nisu partijski poslušnici ili opunomoćenici. Oni će moći da svojom imovinom propagiraju bilo koju političku opciju. Novac uložen u kupovinu medija pretvoriće se u političku moć.Najkrupniji vlasnici novca, iliti tajkuni, i do sada su se uspešno starali o svojim interesima i uticaju putem medija. Poslušnost su obezbeđivali ili osnivanjem novih, ili otkupom vlasništva postojećih medija. To u manjoj meri važi za lokalne državne medije. Mnogo više to se vidi u najuticajnijim medijima na nacionalnom nivou (o čemu postoje istraživanja i izveštaji Agencije za borbu protiv korupcije).

Kako se odnositi prema privatizaciji medija i njenim posledicama ako se tvrdi da nema drugog, pogodnog puta za jačanje njihove nezavisnosti? Mislim da nju prvo treba demitologizovati. Jer, alternativa postoji. Ali, o njoj kancelarije inostranih organizacija posvećenih slobodi medija i novinara, domaće nevladine organizacije, ministarstva, strukovna udruženja i političari godinama uporno ćute. Ne znam zašto pobrojani pristaju na „fiks ideju“ o privatizaciji kao jedinom rešenju, osim ako i sami nemaju neku korist od tog procesa. Previđaju da postoji i zakonski formulisan drugi izbor, a to je prestrukturiranje državnih u medije civilnog sektora. Ovo rešenje takođe može da eliminiše pogubne uticaje države, politike i novca na medije i novinare. Osim toga, mediji civilnog sektora osnažuju građane i otvaraju mogućnost njihove participacije u javnom komuniciranju. Pretvaranje državnih medija u neprofitne, nevladine ustanove je realna alternativa privatizaciji. Najveće šanse na uspeh ona ima baš u lokalnim samoupravama, dakle u sredinama u kojima je rasprodaja medija u toku.

Profesor Fakulteta političkih nauka