Музички филиграни с Космета

Милицу Милисављевић Дугалић представљају као интерпретаторку косовскометохијске песме и етно-музике јужног Балкана. Ова дипломирана новинарка, која већ 15 година живи и ради на релацији Звечан–Београд, снима мање познате традиционалне песме и представља их у савременим аранжманима.

Музичка мрежа Србије Милици је доделила „Златни мелос” за изузетан допринос на ширењу и очувању традиционалне музике са Косова и Метохије, а за хуман рад добила је плакету „Велико срце РТС-а” и златник од принцезе Катарине Карађорђевић за „Пут хуманизма”. За дугогодишњи рад и очување изворне косметске песме уручена јој је плакета „Почасни грађанин” у Косовској Митровици... Ово су само неке од бројних награда и признања уметници која се на почетку каријере бавила џезом и забавном музиком.

Музичку каријеру започела је 1971. године победом у емисији „Максиметар” Телевизије Београд. Исте године снимала је плоче с песмама Радослава Граића. Чак три пута је представљала Космет на избору за „Песму Евровизије”, наступала на фестивалима широм ондашње Југославије и Европе, по Блиском истоку, северној Африци... Певала је 1978. године и Муамеру Гадафију.

– Певала сам у Клубу Југословена код мама Дане и било је фантастично. Али, пре него што сам отишла у Либију морала сам на разговор у њихову амбасаду. Била сам врло млада, плава и мало су били подозриви. Али, добила сам визу, и то на три месеца, а када сам стигла у Либију нудили су ми да останем и да певам у једном њиховом ноћном клубу. Тамошњи оркестар био је састављен од бивших студената који су код нас завршавали факултете. Многи Либијци су у оно време студирали у Југославији на техничким факултетима и Војној академији. Ипак сам се вратила кући јер ми је отац рекао да морам да наставим школовање на факултету – прича Милица Милисављевић Дугалић, која се вратила у Приштину и на ондашњем Филозофском факултету дипломирала на одсеку за журналистику, а потом се и запослила на Радио Приштини, и то као солиста.

Прича и како је нису људи увек чули, њу и њену интерпретацију, али да се у међувремену ситуација променила.

– У моментима када се осамим, да бих била блиска себи и својима, певам песме са Косова и Метохије. Слушала сам баку како их пева, маму како их пева док шије. Сада их ја певам. Народне песме народу Србије. Предодређена сам да то радим. То је и сврха мога постојања. Кроз те песме везујем прошлост са садашњошћу и будућношћу, настојим да их сачувам од заборава онакве какве су биле. Трудим се да сачувам језик којим су се певале, јер су ти архаизми остали и у свакодневном говору и дан-данас. Као, на пример, када народ северног Косова користи гу, га, ги, го. Када кажу, примера ради, „Што гу нема цвета”. Ово је типично за Србицу у северном Косову, делу Косова који се граничи са Метохијом на којој се говори чистије, са примесом црногорског и крајишког говора – објашњава Милица Милисављевић Дугалић.

Недавно је наша саговорница објавила албум под називом „Филиграни с југа”. Претходни албум „Нечујна звона” објавила је у сарадњи са Ненадом Милисављевићем – Нешом Галијом. „Нечујна звона” су 2009. године на фестивалу „Сунчане скале” проглашен за најбољи албум етно-музике на Балкану.

– Неша и ја се знамо још из мојих рокерских дана. Из времена када је постојала сарадња између нишког и приштинског џез и симфонијског оркестра. Неша је неко ко је читав свој живот поклонио музици, уметник који је умео да одвоји поп песму од традиционалне. И желела сам да управо он обликује традиционалне песме са Косова и Метохије након што сам чула шта је направио у филму „Зона Замфирова” – прича наша саговорница.

Протеклих месец дана Милица Милисављевић Дугалић снимала је трајне снимке за Радио Београд. Снимке за све времена, каже нам.

– Оно што није у архиву Радио Београда као и да не постоји – истиче Милица.

-------------------------------------------------------------

Нешто важније од лепоте

– У овом послу којим се ја бавим није императив бити леп и млад већ знати отпевати песму поднебља у којем је песма настала, бити сликовит у интерпретацији, убедљив у текстуалном делу песме. Да вам сви верују када отпевате. А песме су обичајне, љубавне, свадбарске, тужне, веселе, пасторалне... песме нашег народа које су се генерацијама преносиле са колена на колено – каже Милица Милисављевић Дугалић.