Србин гради, Медведев надзире

Бранислав Грујић је извођач радова, а Дмитриј Медведев надзорни орган. Београђанин, кога сматрају једним од најкрупнијих српских играча на руском тржишту, почетком деведесетих кренуо је да осваја неистражено подручје џиновске земље која се распадала. Са места асистента на Машинском факултету, на­шао се на че­лу ди­рек­ци­је ин­же­ње­рин­га у „Ју­го­др­ву”, ода­кле се оти­снуо у Ру­си­ју.
Сада гради високу пословну школу у Москви, вредну 100 милиона долара, која би требало да школује менаџере способне да прате експлозивни раст руске економије. Идеја је Путинова, а његов наследник Медведев требало би да је спроведе, као председник надзорног Одбора школе.

Грујићева компанија „ПСП-Фарман” гради у самом центру Москве, у кругу од пет километара од Кремља још три хотела са пет звездица, на једној од најскупљих локација на свету.

У великој али не претерано луксузној канцеларији на трећем спрату Генексових апартмана у Београду, из које су пружа поглед на Старо сајмиште, Бранислав Грујић, „Пословни човек 2007. године”, по избору уредника београдских медија, тврди да то што се неколико пута срдачно руковао са Медведевом, не значи да је и довољно да се у Русији добију тако велики послови.

Како сте успели да добијете да градите бизнис школу?

– Бизнис у Русији је такав да политичари не могу много да помогну. Победили смо на међународном тендеру, и морам да кажем да сам поносан због тога. Тај посао је заправо државни програм који је укључио богате комерцијалне структуре Русије, натеравши их да инвестирају у нуклеус који је се зове бизнис школа.

Значи да није тачна теорија завере, према којој је довољно познавати Јевгенија Примакова и успети у Русији?

– То је фама. Морате да имате референце, гаранције, да будете технички оспособљени, да поседујете кадрове и знање. У овом тренутку на тендерима најчешће улазимо у финале са две, три водеће светске компаније. Руско тржиште је веома уређено и под једнаким условима бисте добили посао и у Њујорку. Сада је Русија само географски на Истоку. Према тржишним критеријумима, она је на Западу.

Колика је вредност Ваших послова у Русији?

Ове године морали бисмо да реализујемо, односно наплатимо више од 400 милиона долара, а вредност уговора прелази милијарду долара.

Колико људи запошљавате?

У сваком моменту имамо 1.200 стално запослених и 3.500 наших радника по уговорном односу. Московска област, у којој имамо 12-13 градилишта, јесте база. Доста људи смо повукли из Израела, Италије, Енглеске, Немачке. То даје нови квалитет пословању. У овом тренутку можемо да запослимо тридесетак младих инжењера, али у Србији има мало квалитетног кадра. Немамо школе за прављења нових стручњака, јер емитујемо вредности које никога не стимулишу да ради. А о томе колико се пажње поклања образовању у Русији говори и чињеница да је председник надзорног Одбора поменуте бизнис школе, господин Медведев, будући председник Русије.

Крупни играчи српског бизниса углавном избегавају да кажу како су зарадили први милион. Имате ли и Ви тај проблем?

Не, немам. На жалост или на срећу, продавао сам себе или своје знање, а не робу или нешто друго. Нас троје, четворо је 1993. године отворило канцеларију у Русији, земљи која се тада отварала. Дошао сам из система који је у доброј мери био компатибилан са западним. Знао сам језике – енглески, немачки, италијански. Познавао сам пословне људе у западној Европи. Русији је тада све то требало. Поштено говорећи били су жељни свега. Имали су новац, а ја знање и контакте. То је била шанса да радимо и зарадимо паре. У почетку смо опремали, сређивали некретнине, јер су то били профитабилни послови, да би се полако ширили на веће пројекте. Три године касније, имали смо шест-седам пројеката који нису били грандиозни, али су доносили паре. Кључни тренутак догодио се с крахом берзе и рубље крајем деведесетих година. Профити су ми се смањили пет, шест пута, али нисам издао руске партнере, док су многи спаковали кофере и побегли. А то се овде не заборавља.

Чини се, ипак, да су Ваше везе са руским естаблишментом далеко веће него што их представљате. На дан убиства премијера Зорана Ђинђића, у роковнику Ђинђићеве секретарице, писало је: „Стигао Груја из Москве”. Та порука истакнута је у документарном филму о убиству премијера. Да ли сте Ви „Груја из Москве” и да ли је требало да се видите са Ђинђићем 12. марта?

Да.

Сећате ли се о чему је требало да причате тога дана?

Била је актуелна његова посета Русији и припреман је интензивно састанак са председником Путином. То је био Ђинђићев заокрет у вези са Косовом, Западом. Почетком фебруара је пресекао.

Да прецизирамо: Ђинђић је планирао посету Путину. Да ли је у томе требало да посредујете?

Он је преко Шредера, тадашњег немачког канцелара, правио тај контакт. И ја сам помагао својим везама. Тада је апсолутно пресекао у својој глави да се окрене Русији. Хтео је да од Руса затражи подршку. Имао је целу „визију Косова”. Ништа се сада, после ове четири године ново не дешава, од онога што је он планирао да уради.

Значи, и Ђинђић би потписао гасни споразум са Русима?

Да. Али и хиљаду других ствари. Много више и брже би се приближио и отворио Москви. Био је разочаран, сматрао је да би Запад требало да пружи руку Србији, да помогне, а не да изнова поставља услове.

Зашто сте одбили да будете министар за капиталне инвестиције у Ђинђићевој влади?

У том тренутку нисам био спреман да оставим послове у Русији. Са друге стране, не можеш седети на две столице. Онај ко уђе у државну службу у земљи каква је Србија, мора да подвуче црту и пружи 120 одсто својих могућности. Нисмо ми Швајцарска, па да министри имају осмочасовно радно време.

Ипак сте одлучили да се на велика врата вратите у Србију, инвестирајући у некретнине у Београду. Колико новца планирате да уложите?

Почетком ове године са компанијом „Цептер” смо почели интензивно да развијамо осам, девет локација до којих смо дошло кроз приватизацију. За почетак би требало да подигнемо три хотела у Београду и обновимо хотел Палас у Бањалуци. Потенцијални партнери су нам Хилтон, Мериот и Акор група. О локацијама се још не бих изјашњавао, али планирамо да током ове и наредне године у некретнине уложимо од 350 до 500 милиона евра. Говорим о растегљивом износу, јер првенствено зависимо од спољног фактора. Друго, тренутно се на тржишту нуди 30.000 метара квадратних пословног простора А класе, али нема оних који су спремни да га изнајме. Клијенти који закупљују више од 2.000 квадрата могу да се наброје на прсте једне руке. То је сигнал за стање бизниса у земљи. Нема довољно великих компанија и оне које долазе доводе само своје представничке офисе. Зато мислим да је јако важан гасни споразум са Русијом, јер доласком „Гаспрома”, односно њихових нафтних структура доћи ће до замајца код нас. Они са собом увек доводе низ пратећих фирми, које би управо требало мало да оживе тржиште.

Сведоци смо да се у Београду граде стотине хиљада квадрата пословног простора. Која је логика да се то ради, ако нема ко да купи?

Сви се надају да ће се нешто променити. Почели су да раде верујући да ће се за годину и по дана појавити клијенти. Свако од нас иде на тај ризик. Жао ми је ако целу причу у Србији окренемо ка Косову. То је државнички посао, и док је Срба и Србије морамо се борити за Космет, али поред њега постоји и свакодневни живот. Систем треба да се подели на људе који се баве државничким пословима и на оне који се баве бизнисом. Део владе мора да се усредсреди на трговину, привреду, пољопривреду. Јер, ако сва енергија оде на једну страну, онда на овој другој имамо минус. Престали смо да промовишемо Србију, да доводимо стране инвеститоре... Нисам за то: дигни руке и предај се. Али, хајде да се договоримо – ко иде да се бори, а ко остаје код куће да ради и нешто ствара.

Поред Филипа Цептера, послујете и са Мирославом Мишковићем?

Да, у Украјини отварамо ланац хипермаркета и тржних центара.

Радите велике послове у Русији, сарађујете са два најбогатија Србина и тврдите да нисте тајкун?

Не, то је једна страна реч неспојива са мном. Не стидим се ни једног долара који сам зарадио. Али однос према пословним људима какав постоји у Србији, не постоји ни у једној земљи. Погледајте управо завршене председничке изборе. Свим кандидатима била је важна подршка глумаца, певача, спортиста... Једино им бизнисмени нису важни. Од њих су сви бежали као да су шугави. А сви су говорили о повећању запослености, повећању плата и пензија, бољим условима лечења и школовања. А ко ће да запосли незапослене, ко запосленима да повећа зараде, ко да напуни буџет из кога се финансира и школство и здравство, ако не бизнисмени. Морамо да схватимо да је бизнис тај који даје снагу једној држави. Да смо од Србије направили економски јаку државу, одавно би смо путовали без виза и били члан ЕУ.