Бити писац данас

Давне 1994. у Српској књижевној задрузи, у едицији „Савременик”, после четири године чекања, штампана ми је књига песама „Црно у боји“. Велика част је била имати књигу у Српској књижевној задрузи. Тада и увек. Горд, похвалим се у завичају како ми је књигу штампала Српска књижевна задруга. Хоћу да частим. Пињо, сељак домаћин се чуди. Одмахује. Каже, ниси мор’о због тога у Београд. Има и овде у нашем селу задруга...

Бити писац данас у нас, песник поготову, за чуђење је. Он је чудак у очима обичних људи. Пише, а од тога не може да живи. Сумњив је, јер пише. Опрезнији су овај „порок” крили. Тако је проф. др Драгољуб Симоновић, чијe су стручне књиге превођене у свету, од ране младости писао поезију, али je није објављивао. Тек када је отишао у пензију почео је да штампа књигу за књигом.

Професор и песник Мирко Иконић је написао песму „Исповест професора који воли поезију”. Пише: „Кад сам ја био ђак, имао сам мрзовољне професоре / књижевности који нису волели поезију, / а нарочито ђаке песнике. / Ипак јаду сам се досетио па сам скривао да пишем песме. / Објављивао сам их под разним псеудонимима / да бих задовољио сујету / и своје професоре оставио на миру.”

То што је неко писац више ништа не значи. У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Али зато нема читалаца. Има их онолико процената колико држава даје за културу.

Минулог лета док сам у предаху од сеоских послова седео за столом, стиже ми ненадано рођак Раћа. На мом столу часописи, књиге... Ја нешто пискарам. Он, зачуђен, шегачи се: Па ваљда не идеш у школу!? Зар још пишеш? Ако добро плаћају, у реду. Ако не плаћају, џаба тупиш мозак. Ми падамо у малињацима, а ти доконаш.

Узме књигу са астала: „Ујкин дом“, Мирослава Лукића. Прелистава. Шта ће ти ово? Кажем, понеси па прочитај када будеш докон. Одмахне руком. Ко је од књиге вајдио? Они што се данас палцем потписују су богаташи. Зар не видиш ко све ради у хладњачама? Сви завршили неке факултете, сви са дипломама. Него, ако знаш кад књиге читаш, реци зашто нема код нас доктора за шљиве, јабуке, а има којекаквих стручњака? Воћњаци нам се суше. За неку годину неће рађати, а оно у продавницама као да је од пластике. Мани књиге, него ради нешто корисно.

Пише песник Шелога (објављује под псеудонимом да му се, како каже, матором не би смејали): „Водећи српски политичари и ’интелектуалци’ васпитавали су становнике Србије да читају (и слушају) оно што је актуелно, а не да мисле својом главом и читају што вреди. И ко је хтео да чита, омрзли су му ’лектиру’. Зато сада у Србији немамо грађанство, већ малограђане.”

У есејуДруштво забавеВаргас Љоса је записао да га вређа што кувари, креатори,фудбалери данас имају утицај и значај какав је некада припадао научницима, филозофима, композиторима. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена „забавом за масе“. Код нас Срба то је одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живот пружа“. „Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“. То што таква књига траје колико папирна марамица, није важно. Па зар на овом свету није све пролазнo...

Поручује Света књига: „Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.“

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици