Слаба вајда од рада и знања

Овог лета једна позната светска компанија покренула је такмичење, на које су могли да се пријаве и иноватори из Србије, како би пронашла најбоље решење из области енергетског складиштења. Имена петорице најбољих биће објављена у новембру, а сваки од њих ће добити по сто хиљада евра. Победници ће добити и прилику да сарађују са компанијом и њеним научницима и убудуће како би се на најбољи могући начин ове идеје оствариле. Неколико недеља касније знаће се и победници једанаестог по реду такмичења за најбољу технолошку иновацију у Србији – којима је на располагању наградни фонд од четири милиона динара.

Иако је ситуација у нашој иновативној делатности далеко од добре, ипак је похвално што држава, односно ресорно Министарство науке, већ више од деценије настоји да помогне иноваторима, да им кроз награде додели и почетна финансијска средства. То је дало резултате па је такмичење имало велики одјек, а и ове године је пријављен велики број иновација.

Ипак, када се завеса спусти и када идеје треба преточити у реализацију и производњу увиђа се да немамо још довољно добро изграђен систем и механизме који би омогућили процват иновативне делатности и дали замајца свим креативним људима, којих ни у једном друштву нема много.

Шта се дешава са нашим изумима после такмичења, да ли се за њих неко интересује, да ли се идеје претачу у новац, нека су од питања која смо поставили једном од идејних твораца и координатора овог такмичења, др Драгану Повреновићу, професору Технолошко-металуршког факултета у Београду.

1. Како бисте у бројевима представили ово наше већ традиционално такмичење?

До сада смо имали више од 6.600 учесника у преко 2.200 тимова. Основано је више од 80 нових предузећа и имамо 839 припремљених бизнис планова и пословних модела. Окупили смо и  готово 400 рецензената широм света пореклом из Србије који оцењују иновације, а ми на основу оцена формирамо ранг-листе. Поред оцењивања, наши рецензенти са великом љубављу и жељом да помажу нашим такмичарима дају и идеје како да се иновације унапреде. Укупан наградни фонд који је био опредељен такмичарима у протеклих десет година износио је 70 милиона динара.

2. Који су се пројекти потврдили и на тржишту?

И људи у Србији желе да раде паметно и да не буду проста радна снага. Имали смо врло успешне резултате, а неки изуми су потврђени и на светском тржишту. Као пример можемо навести фирму која одржава електроенергетске системе у многим државама света и остварује већи профит него факултет на којем, као професор, ради њен власник.

3. Да ли победници на такмичењу успеју да се пробију на тржиште?

Многи професори имају своје фирме, али то је и најбољи начин рада, иако смо се ми као друштво томе доста опирали у прошлости, што је погрешно. Стимулисали смо писање научних радова, и ту би се наука завршавала. Ако неко истраживање да резултат да се запосли двеста људи, онда је то изузетно вредан успех. И победник такмичења 2006. године је са универзитета, направио је неколико фирми, имали смо и победнике из фирми који су направили вредне резултате. Победник из 2011. изумео је комбајн за брање малина, који се код нас није пробио на тржиште, али зато јесте у свету.

4. Да ли има и супротних примера?

Нажалост, ни пројект из 2005 године, који екстрахује бакар из јаловишта у Бору, није до краја реализован и још увек ради само као пилот-постројење. Има још победника који нису успели да издрже трку на тржишту, али има и оних који нису победили, а имају велике резултате. Има и оних који су лоше представили своје производе пред комисијом, па нису успели да победе. Тако је један наш учесник успео да освоји светско тржиште са дијаболама за ваздушне пушке, али није стигао до финала јер је неко током оцењивања проценио да је незгодно промовисати оружје, иако није била реч о томе.

5. Колико су наше институције укључене у реализацију резултата истраживачког рада?

Нажалост, недовољно. Наши истраживачи у институтима и на универзитетима нису довољно мотивисани да се баве практичним радом. Углавном се сва активност  завршава објављивањем научног рада. Оно што се поставља пред нас као задатак јесте то да одемо корак даље и да премостимо ту карику која недостаје, а то је да иновација заживи, да се производ појави на тржишту. Јер, управо је то најзанимљивији део истраживања, када иновацију претварате у производ, а ми ту, нажалост, углавном стајемо.

6. Шта ви предлажете, како да направимо нови модел?

На Западу, у високоразвијеним државама, постоје фондови такозваног ризичног капитала. То је шанса за људе са доста новца да мало ризикују, а добију много. Да би проценили шта би могло бити исплативо, они контактирају са свим онима који могу да им помогну у тој одлуци. Чувени амерички кошаркашШакил O’Нил  улагао је у „Гугл” претраживач на почетку његовог развоја и он му је потом донео више прихода него спортска каријера. Код нас ко има иновацију препуштен је сам себи и често мора да да залог у некретнини, како би добио средства од Фонда за развој, па се дешавало да су људи изубили имовину коју су дали под хипотеку. Истовремено, пословне банке које раде код нас нису спремне да сносе и најмањи ризик у свом пословању, за разлику од пословања у земљама из којих долазе.

7. Како бисмо овај модел најбоље применили код нас?

Ако бисмо се обратили нашој дијаспори, они би вероватно помислити да опет неко хоће да их превари и били би неповерљиви. Али, ако у том ризику учествује и држава са бар педесет одсто потребног капитала, а половину понуди приватној иницијативи кроз акције, онда ће се и они озбиљније заинтересовати. Ако држава окупи најкомпетентније људе и каже који су пројекти најисплативији и најсигурнији, то би имало великог одјека. Да подсетим, ми од дознака наших људи у иностранству добијамо четири милијарде долара. Замислите да се само један одсто за почетак уложи у иновације – то је 40 милиона евра. Када би се тај новац завртео у новим пројектима, онда би све кренуло геометријском прогресијом напред.

8. Који су наши брендови препознатљиви у свету?

Тешко је рећи да ли је неки наш производ препознатљив у свету. Када кажете бренд, обично се помисли на шљивовицу, али она није брендирана. Свако је прави на свој начин, немамо један производ као што је то метакса или вотка. Нама је, на пример, од бога дат одличан квалитет воћа и поврћа, уз потенцијале везане за термалне воде, можемо направити бум само у овом сектору, али то мора бити посебно назначено као државни циљ, да ни један плод у Србији не остане непрерађен. То тражи да се пре свега више окренемо раду, производњи и пласману наших производа на иностраном тржишту, уз отклањање свих препрека које томе стоје на путу.

9. Како би држава требало да реагује и системски помогне технолошки развој земље?

По мом мишљењу, нашој држави је потребно министарство производње, које постоји у многим земљама, и односи се на производњу у свим областима. Сваки закон који се доноси у земљи мора да прође кроз ово министарство које даје оцену да ли он позитивно утиче на производњу у Србији или ствара непотребне препреке. Тек онда, када будемо то имали, можемо рачунати да ћемо бити боља и развијенија земља са већим стандардом становника. Ми смо паметан и вредан народ, али у истраживање и развој улажемо само сто милиона евра, колико према подацима објављеним управо у „Политици” дајемо и невладином сектору. Уз дужно поштовање невладиних организација, мислим да или много дајемо њима или премало за технолошки развој и науку. Када се упоредимо са другим, чак и нама сличним, земљама по потенцијалу, та улагања у сопствена истраживања и развој су непримерено мања.

10. Осим новца, да ли и у организацији треба нешто мењати?

Треба нам много чвршћа и већа сарадња врха државе са локалним и регионалним органима власти. Нажалост, код нас се и владе често мењају. У последњих 11 година у Србији смо имали седам влада и шест различитих министара за науку и технолошки развој, па је тешко одржати континуитет и наставити тамо где се претходно стало. Овај период није изузетак јер смо за 180 година измењали чак 150 влада.  Имало би смисла да се и с врха државе народ позове на креативно стварање, да се окупе креативни људи који нас могу извући из кризе. Мало се шта променило према предузетничком и приватном сектору данас у односу на време од пре 30–40 година. И данас је тешко некоме  да својим радом и знањем направи нешто велико. Велике и успешне фирме, које имамо, могу малим предузетницима да буду ментори, да локалне власти када виде да се неко појавио у њиховом месту настоје да му помогну да започне бизнис. Макар и само лепа реч, добро упутство и савет могу много да реше. Нама је ове године помогла у такмичењу фирма „Металац“ из Горњег Милановца. Таквих фирми је раније било доста, које су спонзорисале спортисте репрезентативце, а данас ретко можете да видите исписана имена фирми на спортским дресовима. То је зато што су продате, а новим власницима је важније како новац изнети из земље него како нешто створити овде.

-------------------------------------------------------------

Вакуум пумпа још на чекању

И Привредна комора Србије укључила се у програм подршке иноваторима, па је тако недавно одржана презентација вакуум пумпе, проналазача Живослава Миловановића из Велике Плане, која има боље карактеристике од конкурентских светских пумпи и заштићена је патентима. Њен иноватор, по речима професора  Повреновића, жели да производњу започне овде, у Србији, али нема одговарајућу финансијску подршку. Производ је тестиран на Машинском факултету у Београду и донео би, по процени стручњака, велики профит и запослио раднике,али ни ова инвенција већ неколико година не успева да прескочи ту препреку, да од добрепатентом заштићене иновације постане профитабилан производ.

– То јесте захтевна пумпа, али и за њу имамо ресурсе. Ако смо некада производили делове за „Боинг” у „Првој Петолетки”, зашто не би домаћа памет савладала и овај високотехнолошки производ. То је једна од многих прича које имамо, а велики број њих произашао је из овог такмичења – истиче др Повреновић.

-------------------------------------------------------------

Следити добре примере

У нашој привреди се улаже у научни и истраживачки рад мање од 0,4 одсто бруто друштвеног производа, скоро десет пута мање него у развијеним земљама. У  Србији је просек 2,3 патентне пријаве на милион становника, а то је 30 пута мање него у Словенији, девет пута мање него у Мађарској и четири пута мање него у Хрватској. Не ваља ни то што већину патената пријављују појединци, чак више од 70 одсто, док је далеко мање учешће института, факултета и других научноистраживачких институција, наводи др Гордана Кокеза, професор економије и менаџмента на београдском ТМФ-у.

Она истиче да је Србија је на последњем месту у региону према трошковима обуке кадрова, а један од проблема је и мала, готово занемарљива потрошња предузећа на истраживачко-развојни рад. Томе је доста допринела и приватизација, у којој су нови власници укидали развојне секторе, чинећи приватизована предузећа још неконкурентнијим и често их доводећи до гашења. Слаба је и сарадња између предузећа и универзитета у области истраживања и развоја, тако да недостаје карика која би повезивала проналаске и њихову комерцијализацију.

Ми морамо да схватимо да смо сиромашна и технолошки и привредно неразвијена земља, и да од тога пођемо у планирању будућег развоја. То подразумева да морамо максимално рационално да користимо оскудне расположиве ресурсе и своје компаративне предности, којих нема много, али их има, као што су људски ресурси, традиција и искуство у појединим гранама производње, природни ресурси. Иначе ће заостајање бити све веће. Посебно је значајно променити систем управљања, јер менаџмент својим методама управљања мора стално да прати, а често и да предупреди, променљиве услове пословања и да им се прилагођава на одговарајући начин.

– Развијене државе су схватиле да је процесу техничко-технолошког развоја неопходна одговарајућа подршка од државних и других субјеката, чему се може, између осталог, приписати њихова компаративна предност у области нивоа технолошке и укупне привредне развијености. На нама је у овом случају да искористимо позитивно искуство развијених и да их следимо, колико нам могућности дозвољавају – закључује саговорница „Магазина“.