Москва се удвара Курдима

Колико год да су се у Вашингтону наљутили због војне интервенције Русије у Сирији, вероватно би се Американци још више разбеснели ако би, као што се наговештавало, њихов штићеник Ирак позвао Москву да и на његовој територији бомбардује положаје Исламске државе (ИД). Из врха америчке армије пре неколико дана поручено је да су добили уверавања ирачке владе да се то ипак неће десити, али зато су се појавили сигнали да Русија можда покушава да од Америке „украде” другог савезника, део најдрагоценије пешадије у борби против ИД и незаобилазан фактор у расплитању блискоисточне кризе – сиријске Курде.

Москва је недавно саопштила да је спремна да у сиријском сукобу сарађује са свим конструктивним снагама. Тако уопштена формулација не би морала ништа да значи, али су као једини пример тих конструктивних снага наведени Курди. Ускоро је руски лист „Комерсант”, како преноси Ројтерс, известио да према изворима њихових новинара вође странке сиријских Курда долазе у седиште руског министарства спољних послова на консултације о сарадњи у борби против ИД и намери да отворе представништво у Москви.

Војно крило те странке, које успева да одржи курдску територију „чистом” од снага калифата, језгро је новог борбеног савеза у Сирији, за који се чинило да представља амерички покушај да парира руској интервенцији. Формирање те коалиције, у којој су још и сиријски Арапи и хришћани, обелодањено је након што су руски бомбардери почели да лете над Сиријом. Одмах је Пентагон ставио до знања да би могао подржати нови савез, из чијих редова је најављено да му је план да убрзо предузме офанзиву на Раку, град који је ИД прогласио својом престоницом. Успехом те војне Американци би од Руса поново преузели иницијативу у Сирији и добили аргумент у прилог својим тврдњама да се само они и трупе које имају њихову подршку истински боре против ИД а не Руси, за које Вашингтон оцењује да најмање бомбардују таборе „калифата” и да им је циљ једино да на власти очувају сиријског председника Башара ел Асада, осумњиченог за масовна страдања цивила.

Сиријски Курди су и раније примали америчку војну помоћ. Начелно, Курди су отворенији према Западу од осталих народа у том региону. Али имају и разлога да буду кивни на Америку, будући да је она прогледала кроз прсте турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану када је, под изговором борбе против ИД и „свих терориста”, почео бомбама да засипа и кампове Радничке партије Курдистана (ПКК) у Ираку. Неки од турских пројектила су падали и на сиријске Курде – барем су они тако тврдили, у шта не би било тешко поверовати: Ердоган је свакако био ужаснут и њиховим напредовањем на фронту и могућношћу да формирају самосталан ентитет уз јужну турску границу, подстичући сепаратизам међу Курдима у његовој земљи. То се и остварило ових дана, када су сиријски Курди прогласили придружење града Тел Абијада, који су уз помоћ америчких авиона ослободили од ИД, свом кантону око града Кобанеа. Тел Абијад повезује Кобане с другом, још већом курдском облашћу на истоку Сирије, тако да је сада озваничен настанак јединственог курдског појаса уз границу према Турској.

Ако се и одлуче на повезивање с Русијом, сиријски Курди вероватно неће потпуно преокренути своју прозападну оријентацију колико ће  настојати да се с обе стране осигурају да њихови интереси буду остварени. Курдско питање – има их око 35 милиона у четири земље које настањују и сматрају их највећим народом који нема своју државу – свакако неће моћи да игноришу силе које су се уплеле у тренутно централну блискоисточну кризу. Ни Ердоган га ни најмање није потцењивао, него је на све начине настојао да на последњим изборима спречи улазак Народне демократске странке (ХДП) турских Курда у парламент, па му се труд свеједно изјаловио, заједно с надом да ће његова партија освојити апсолутну власт. Бесан што су га својим изборним успехом закинули за жељену већину, Ердоган је ХДП оптужио да се удружио с терористима, подвргнуо га је правосудном прогону и при томе још и испровоцирао нову побуну ПКК.

Ни Курди у Ираку, мада су се тамо изборили за релативну аутономију у свом региону, који, слично сиријским сународницима, држе непробојним за ударе ИД, нису мирни од трвења са централним властима. Највећи проблем за ирачке Курде, међутим, тренутно нису толико односи са Багдадом колико унутрашњи сукоби. Владајућа странка је под оптужбама да регион зарађује на продаји нафте, док за плате запослених у јавној управи неким чудом новца нема већ неколико месеци. Због тога су избили и протести, који нису успели да остану мирни, а најјача партија је заратила и с највећом опозиционом странком, отпуштајући њене министре, присилно затварајући медије који су блиски тој политичкој опцији и чак забрањујући улазак једном од њених припадника, председавајућем регионалног парламента, у Ербил, главни град курдске аутономне области.

Жестоке унутаркурдске размирице нису новина, па је и то један од разлога из којих би евентуално уједињење свих њихових области у једну државу било веома тешко. Међутим, курдска национална самосвест, без обзира на све политичке трзавице у том народу, изразито је снажна. Идеје о чвршћем повезивању курдских региона може само да подстакне садашња фрагментација Сирије и Ирака, за које су и Американци признали да би се могли распасти. Утолико није невероватна претпоставка да се Руси заиста удварају Курдима: добар однос с њима морала би садржати блискоисточна стратегија било које силе.