Не иде, ипак, ово без оног

Однос лекара и пацијента од памтивека је био однос поверења, али и однос јачег и слабијег, о чему сведоче Хипократова заклетва, неколико сурових параграфа Хамурабијевог закона (3.000 година пре Христа), Студенички типик Св. Саве, итд... У последња два века увођење законске регулативе у те односе, а зарад јачања пацијентовог поверења, довело је до настанка и развоја медицинског права. Један од првих корака у том правцу био је усвајање кодекса лекарске етике, у оквирима лекарских комора, јер је дефинисање права, дужности и понашања лекара умногоме значило и дефинисање права, дужности и понашања пацијента. Испоставиће се, временом, да то ипак није довољно.

Једне године у шведском парламенту поведена је расправа о томе зашто опадају притужбе болесника на здравствену службу – било коморама, било правосуђу – па су смањене судске и друге таксе и предложено оснивање фонда за материјалну помоћ жалиоцима. И Повеља о правима пацијента Европске уније није настала пре него – после Европског етичког лекарског кодекса. Једно без другог, просто, не иде.

Закон о лекарима Краљевине Југославије био је, стога, видан корак ка медицинском праву. Да није укинут, заједно с коморама, данашње Министарство здравља имало би далеко мање брига. Изостала би и реченица из чланка господина министра Милосављевића и саветнице госпође Симић (цитирам): "Узгред, да напоменемо, нема никакве повеље о правима лекара – али има етичког кодекса који прописује њихово понашање".

Нема такве повеље, нити ће је бити. Али етички кодекс – било које цивилизоване државе – не прописује пуко понашање лекара (да не псује, да се не туче и не пијанчи) него садржи низ одредаба које се тичу заштите пацијента као слабије стране у том односу. Етички кодекс је, за лекаре, исто што и чојство, заштита тебе слабијег од мене јачег; али са правно дејствујућим санкцијама. Стога не треба ни помишљати да права пацијента и права лекара могу бити супротстављена једна другом. При томе вреди она народна: по реду се говеда лижу. Прво се Етичким кодексом, и другим законима, дефинише лекар, тиме и пацијент, а потом следи допуна у виду посебно обрађених пацијентових права, која кодекс није могао да обухвати, а пракса је показала да су потребна. Сав тај посао је још замашнији, јер све то не сме бити у противуречности са већ постојећим или будућим законима, из многих других области. Пипав и дуготрајан посао, али захвалан.

Отуда је већ поменута "узгредна напомена" уверљив доказ да је застрашујућим наслагама недавне прошлости, од укидања лекарских комора још за трајања Другог светског рата, па до данас, приступљено једнострано, хромо и тромо, а и с погрешне стране; и да се баш то још увек не разуме; да је то узгредно у ствари главно. Те се догађа што се догађа, а Министарство не зна да ли су лекаре раније млатили више неголи данас. И да ли ће их убудуће млатити мало мање. Говори се од стране Министарства о свему другом осим о медицинском праву, које је стварна и трајна заштита и пацијента и лекара. Тек када оно постоји и дејствује специјални статуси потоњих су непотребни.

А и не може се без медицинског права у Европу.

Упитајмо Словенце, који су већ у чланству ЕУ, имају ли на свом Правном факултету у Љубљани и медицинско право. Упитајмо их барем то. И, када су морали да га уведу? Па ће свакоме бити јасно колико смо близу или далеко од "Европе XXI века", у стварности.

Професор универзитета