Ne ide, ipak, ovo bez onog

Odnos lekara i pacijenta od pamtiveka je bio odnos poverenja, ali i odnos jačeg i slabijeg, o čemu svedoče Hipokratova zakletva, nekoliko surovih paragrafa Hamurabijevog zakona (3.000 godina pre Hrista), Studenički tipik Sv. Save, itd... U poslednja dva veka uvođenje zakonske regulative u te odnose, a zarad jačanja pacijentovog poverenja, dovelo je do nastanka i razvoja medicinskog prava. Jedan od prvih koraka u tom pravcu bio je usvajanje kodeksa lekarske etike, u okvirima lekarskih komora, jer je definisanje prava, dužnosti i ponašanja lekara umnogome značilo i definisanje prava, dužnosti i ponašanja pacijenta. Ispostaviće se, vremenom, da to ipak nije dovoljno.

Jedne godine u švedskom parlamentu povedena je rasprava o tome zašto opadaju pritužbe bolesnika na zdravstvenu službu – bilo komorama, bilo pravosuđu – pa su smanjene sudske i druge takse i predloženo osnivanje fonda za materijalnu pomoć žaliocima. I Povelja o pravima pacijenta Evropske unije nije nastala pre nego – posle Evropskog etičkog lekarskog kodeksa. Jedno bez drugog, prosto, ne ide.

Zakon o lekarima Kraljevine Jugoslavije bio je, stoga, vidan korak ka medicinskom pravu. Da nije ukinut, zajedno s komorama, današnje Ministarstvo zdravlja imalo bi daleko manje briga. Izostala bi i rečenica iz članka gospodina ministra Milosavljevića i savetnice gospođe Simić (citiram): "Uzgred, da napomenemo, nema nikakve povelje o pravima lekara – ali ima etičkog kodeksa koji propisuje njihovo ponašanje".

Nema takve povelje, niti će je biti. Ali etički kodeks – bilo koje civilizovane države – ne propisuje puko ponašanje lekara (da ne psuje, da se ne tuče i ne pijanči) nego sadrži niz odredaba koje se tiču zaštite pacijenta kao slabije strane u tom odnosu. Etički kodeks je, za lekare, isto što i čojstvo, zaštita tebe slabijeg od mene jačeg; ali sa pravno dejstvujućim sankcijama. Stoga ne treba ni pomišljati da prava pacijenta i prava lekara mogu biti suprotstavljena jedna drugom. Pri tome vredi ona narodna: po redu se goveda ližu. Prvo se Etičkim kodeksom, i drugim zakonima, definiše lekar, time i pacijent, a potom sledi dopuna u vidu posebno obrađenih pacijentovih prava, koja kodeks nije mogao da obuhvati, a praksa je pokazala da su potrebna. Sav taj posao je još zamašniji, jer sve to ne sme biti u protivurečnosti sa već postojećim ili budućim zakonima, iz mnogih drugih oblasti. Pipav i dugotrajan posao, ali zahvalan.

Otuda je već pomenuta "uzgredna napomena" uverljiv dokaz da je zastrašujućim naslagama nedavne prošlosti, od ukidanja lekarskih komora još za trajanja Drugog svetskog rata, pa do danas, pristupljeno jednostrano, hromo i tromo, a i s pogrešne strane; i da se baš to još uvek ne razume; da je to uzgredno u stvari glavno. Te se događa što se događa, a Ministarstvo ne zna da li su lekare ranije mlatili više negoli danas. I da li će ih ubuduće mlatiti malo manje. Govori se od strane Ministarstva o svemu drugom osim o medicinskom pravu, koje je stvarna i trajna zaštita i pacijenta i lekara. Tek kada ono postoji i dejstvuje specijalni statusi potonjih su nepotrebni.

A i ne može se bez medicinskog prava u Evropu.

Upitajmo Slovence, koji su već u članstvu EU, imaju li na svom Pravnom fakultetu u Ljubljani i medicinsko pravo. Upitajmo ih barem to. I, kada su morali da ga uvedu? Pa će svakome biti jasno koliko smo blizu ili daleko od "Evrope XXI veka", u stvarnosti.

Profesor univerziteta