У маниру слепстик комедије

У формалном смислу, представа "Тртмртживотилисмрт" редитељке Ане Томовић је облик позоришне транспозиције немих филмова који припадају жанру слепстик комедије (филмови Чарлија Чаплина, Бастера Китона...). Радња представе је базирана на Шекспировом "Хамлету" (драматург Милена Деполо), али само у најгрубљим цртама, при чему заиста није јасно, односно није суштински оправдано зашто је "Хамлет" узет за наративну основу. Опстали су шест ликова и само скице појединих мотива, време и место дешавања су реконтекстуализовани у савремену Србију, а протагониста је 35-годишњи Хамлет, суочен са савременим проблемима породичног и друштвеног живота.

Ликови су конципирани у маниру слепстик комедије. Реч је о извођачком стилу који је веома близак традицији комедије дел арте, у погледу радикалне театралности, крајње оштрине, механичности и брзине покрета, карикатуралне насилности, мелодрамског пренаглашавања емоција. У представи је лик Хамлета најмаркантнији (Милош Ђорђевић). Глумац га обликује у контрадикцијама које су сценски уверљиве: јасно представља његову крајњу инфантилност, али и одлучност да промени ситуацију у којој се налази. Гертруда је прецизно приказана као љигаво безлична жена, без става и идентитета (Марија Опсеница), а Клаудије као самоуверена и бахата супституција Хамлетовог оца (Дамјан Кецојевић).

Ликови Офелије (Дубравка Ковјанић) и духа Хамлетовог оца (Феђа Стојановић) нису јасније дефинисани у идејном смислу, иако су они свакако богати извори физичке комике; екстремна театралност ликова јесте ефектна на сцени per se, али када је она сама себи циљ, њени потенцијали нису довољно искоришћени. Театралност добија далеко значајније, метафоричке димензије када се у њеним оквирима кокетира са различитим идејама и противуречностима ликова, што је у овој представи, у принципу, случај са Хамлетом.

Џез-музика се на сцени живо изводи (избор и аранжман Бранко Марковић), и она има важну функцију у одређивању темпа игре, затим у наглашавању битних драмских момената, а у појединим сценама генерише и хумор, због значењског контраста који гради према радњи. Сценографија и костимографија (Момирка Баиловић) су функционално стилизоване. Видео секвенце (Али Сандерсон) се, путем видео-бима, у два наврата, такође врло функционално укључују у представу, јер горко иронично надграђују њен смисао (емитују се нпр. снимци идиличног живота у Норвешкој, који су у тоталној супротности према суморној бесперспективности живота у Србији).

Представа "Тртмртживотилисмрт" је превасходно занимљива на формалном плану, због транспоновања образаца филмских слепстик комедија на позорницу. У том контексту је несумњиво спретно реализована, нарочито у погледу физичке виртуозности глумаца, постојања низа духовитих сценских решења, усклађености музике и покрета. Са друге стране, на тематском нивоу, представа је знатно сиромашнија, јер се углавном своди на стереотипан третман конвенционалних мотива (тешкоћа у одвајању од родитеља и почетку самосталног живота младих, економска ограниченост, редукованост могућности путовања). Дакле, садржај представе је у функцији њене форме. Ако се ова инверзија не доживи као велика мана, у њој се сигурно може уживати.