U maniru slepstik komedije

U formalnom smislu, predstava "Trtmrtživotilismrt" rediteljke Ane Tomović je oblik pozorišne transpozicije nemih filmova koji pripadaju žanru slepstik komedije (filmovi Čarlija Čaplina, Bastera Kitona...). Radnja predstave je bazirana na Šekspirovom "Hamletu" (dramaturg Milena Depolo), ali samo u najgrubljim crtama, pri čemu zaista nije jasno, odnosno nije suštinski opravdano zašto je "Hamlet" uzet za narativnu osnovu. Opstali su šest likova i samo skice pojedinih motiva, vreme i mesto dešavanja su rekontekstualizovani u savremenu Srbiju, a protagonista je 35-godišnji Hamlet, suočen sa savremenim problemima porodičnog i društvenog života.

Likovi su koncipirani u maniru slepstik komedije. Reč je o izvođačkom stilu koji je veoma blizak tradiciji komedije del arte, u pogledu radikalne teatralnosti, krajnje oštrine, mehaničnosti i brzine pokreta, karikaturalne nasilnosti, melodramskog prenaglašavanja emocija. U predstavi je lik Hamleta najmarkantniji (Miloš Đorđević). Glumac ga oblikuje u kontradikcijama koje su scenski uverljive: jasno predstavlja njegovu krajnju infantilnost, ali i odlučnost da promeni situaciju u kojoj se nalazi. Gertruda je precizno prikazana kao ljigavo bezlična žena, bez stava i identiteta (Marija Opsenica), a Klaudije kao samouverena i bahata supstitucija Hamletovog oca (Damjan Kecojević).

Likovi Ofelije (Dubravka Kovjanić) i duha Hamletovog oca (Feđa Stojanović) nisu jasnije definisani u idejnom smislu, iako su oni svakako bogati izvori fizičke komike; ekstremna teatralnost likova jeste efektna na sceni per se, ali kada je ona sama sebi cilj, njeni potencijali nisu dovoljno iskorišćeni. Teatralnost dobija daleko značajnije, metaforičke dimenzije kada se u njenim okvirima koketira sa različitim idejama i protivurečnostima likova, što je u ovoj predstavi, u principu, slučaj sa Hamletom.

Džez-muzika se na sceni živo izvodi (izbor i aranžman Branko Marković), i ona ima važnu funkciju u određivanju tempa igre, zatim u naglašavanju bitnih dramskih momenata, a u pojedinim scenama generiše i humor, zbog značenjskog kontrasta koji gradi prema radnji. Scenografija i kostimografija (Momirka Bailović) su funkcionalno stilizovane. Video sekvence (Ali Sanderson) se, putem video-bima, u dva navrata, takođe vrlo funkcionalno uključuju u predstavu, jer gorko ironično nadgrađuju njen smisao (emituju se npr. snimci idiličnog života u Norveškoj, koji su u totalnoj suprotnosti prema sumornoj besperspektivnosti života u Srbiji).

Predstava "Trtmrtživotilismrt" je prevashodno zanimljiva na formalnom planu, zbog transponovanja obrazaca filmskih slepstik komedija na pozornicu. U tom kontekstu je nesumnjivo spretno realizovana, naročito u pogledu fizičke virtuoznosti glumaca, postojanja niza duhovitih scenskih rešenja, usklađenosti muzike i pokreta. Sa druge strane, na tematskom nivou, predstava je znatno siromašnija, jer se uglavnom svodi na stereotipan tretman konvencionalnih motiva (teškoća u odvajanju od roditelja i početku samostalnog života mladih, ekonomska ograničenost, redukovanost mogućnosti putovanja). Dakle, sadržaj predstave je u funkciji njene forme. Ako se ova inverzija ne doživi kao velika mana, u njoj se sigurno može uživati.