На челу колоне

 То се збивало октобра месеца, тачно пре тридесет година у Мокрину, кад су тамбураши Дука и Калеја нашли дукате у дувару Убавића подрума, а Миле Кришан офарбао свог коња! За златнике из дувара се шушкало „да је то део блага Инка”, које је из перуанских Анда донео светски путник Рада Убавић. Село се спремало за телевизијску емисију „Знање имање” и госте из Лумбарде са отока Корчуле. Миле Кришан имао је три коња врана а четвртог дората, требало је да вози четворопрег, па да би их по боји упарио, дората је офарбао! Провозао је Кришан четворопрегом академика Радомира Лукића, Савету Деспотов и Рашу Попова, а они погодили који је коњ офарбан. Коњи се знојили, били окићени белим пешкирима, па на једном пешкиру остали трагови мрке пене. Иначе, гостима из Лумбарде с Корчуле приређен је невиђен дочек са колоном од двадесетак фијакера и пет хиљада Мокринчана! Улице су буквално биле прекривене цвећем. Тако су дочекани још једино црвеноармејци кад су октобра 1944. ушли у село.

На варошкој кући су у један чвор били везали три заставе: југословенску, српску и хрватску. С људима Лумбарде дружили смо се три дана и три ноћи. Били су ту Антоније Крилетић Јордес, Мика Антић, Раша Попов, Чока, Верица, Мита Песник, Иво, Марија, Жакаљ, Јуре, Милош, Црња, Васика, Милица, Јакша, Имре, Непа, Стипе, Бадрљица П. Бата, Миле Дебели... Братимиле се Лале и Далмоши, људи Мокрина и Лумбарде, на пергаменту исписали једни другима повеље. Матроска лимена глазба је трештала: „Да није јубави ни би свита билоооо!”...

После сам годинама, лети, упознавао Лумбарду и Корчулу. Споменути Јордес ми је тумачио бодулска начела, разговарали смо о каменој Лумбардској псефизми из IV века пре нове ере, са именима две стотине грчких Исеијаца који су основали пра-Лумбарду. До руку ми је дошао и „Статут отока и града Корчуле” написан 1214. За ту књигу кажу да је после „Руске правде” најстарији кодекс словенског права... У Лумбарди ми је нуђено чак и да осликам јеванђелисте у њиховој Цркви Светог Рока. Журило им се. Говорили су: „Свети Роко, па ’широко’”! Мења се време, доноси кишу... а ја тада био заузет редакцијском акцијом „Граничари и карауле” од Вардара, па до Триглава...

На вечерњим седељкама у Лумбарди често су спомињали догодовштине из Мокрина. Шалили су се на рачун свог Стипета, који је у Мокрину први пут у животу сео у фијакер, и страшно се био уплашио. „Држао се наш Стипе чврсто обема рукама да не испадне, а онда се испред каруце појавило привиђење: Свети Јурај са пропетим парипом и копљем за аждају. Ајме”!... А јахач у седлу био је мокрински коњар Ђока Ђомпорин, с државним барјаком, а на ногама позајмљеним чизмама покојног Игње Црње. „Куд ћеш, Ђоко, без чизама да јашеш на челу колоне”, казала му Игњина удовица Милена, па из шифоњера извадила покојникове благдашње чизме. А коњ се заиста био пропео.

У дому Антонија Крилетића Јордеса у Лумбарди заволео сам необичну слику загаситоплаве боје. На њој лик Марка Пола, па обрис Корчуле на рибљој кости! „Мештри су је градили као рибљу кост због буре.” Оквир слике личио је на леђа мог старог кревета са лунарним луком, дебелом оклагијом са коленикама и луткама. Тај жути кревет сам у раној младости добио од комшинице баба Стане Ајине. Имала је још и белог ангорског зеца Лозанчића, а Лозанчић једно криво уво. Кревет је од мене наследио милицајац Ника Дика Пићула.