Социјала без вештог кормилара

 Предлог да у пензију треба да оду сви они који су вишак у државној управи, иако по Закону о раду могу да раде до 65 године, потврђује да се губи из вида ефекат који те промене имају на пензијски систем. Утисак је да се све ради без кормилара, јер како другачије објаснити да се истовремено дају отпремнине радницима у државној управи због ранијег пензионисања, а онда исти ти кажњавају пеналима јер су отишли у пензију пре времена, каже у разговору за „Политику” Гордана Матковић, бивша министарка за социјална питање и стручњак за социјалну политику.

Како коментаришете најновији предлог министарке Кори Удовички да сви они који су стекли услов за пензију, а који су технолошки вишак у државној управи, добију стимулативну отпремнину да би напустили посао?

То није нов предлог. Вишак запослених у државној управи решаван је на исти начин и 2005. и 2006. године уз врло велике отпремнине. Новац су узимали они који су испуњавали један услов за пензију. И тада и сада је неприхватљиво да се ти државни службеници, који су суштински испунили услов за пензију, мотивишу да иду с посла.

Да ли је се то може назвати државном корупцијом?

Када су се радници стимулисали отпремнинама пре 10 година, Закон о пензијском и инвалидском систему није предвиђао казнене пенала за све оне који оду у пензију пре 65 године.

Ова власт је донела закон који сада кажњава запослене који превремена оду у старосну пензију с 20 одсто од пензије годишње. Увођењем пенала држава је хтела да стимулише запослене да што дуже раде и уплаћују доприносе за ПИО. Сада иста та власт приморава запослене да иду раније у пензију јер не зна шта ће с вишковима у државној администрацији. Као резултат такве политике, сви ти пензионери ће до краја живота имати мању пензију од оне која би им припала да су радили пун радни стаж. Све ово изгледа као да нико у Србији не води рачуна о пензијском систему. Не зна се шта је циљ реформе пензијског система. Систем се оваквим мерама урушава, а нико не уме да каже шта је дугорочна идеја оваквих промена.

Значи, прво је држава стимулисала људе да дуже рада, а сада хоће да смањи јавни сектор и тера их да раде краће.

Управо тако. То говори да нема јединственог става и да је права конфузија међу онима који се баве овим важним питањем. Доносе се измене закона о полицији и војсци који предвиђају да ови запослени могу у пензију с 20 година стажа и 50 година старости. Проблем је и што Влада доноси посебне уредбе које не могу да буду јаче од закона, што је недопустиво. Управо су уредбе које су доношене у Милошевићево време задужиле Србију. Држава под хитно треба да каже шта хоће с пензијским системом. Хоће ли да почне постепено да се повлачи из њега, да уједначавање потрошње пребаци на приватни сектор, да ли подстиче људе да раде дуже или их тера у пензију? Оно што је научено из примера других земаља за последњих 30 година прошлог века јесте да се проблем незапослености и вишкова радника не решава кроз пензијски систем. Утисак је да се све ради без системског промишљања.

Осим негативних пенала Влада је смањила и све пензије веће од 25.000 динара. Верујете ли да је ово смањење привремена мера?

Само они који не разумеју наш пензијски систем могли су се сложити с идејом да треба да се селективно смање пензије. Држава је законима приморавала појединце с вишим платама да више издвајају за пензије, а сад их изједначава с онима који су издвајали мање. Јер, плата није само нето, него и бруто. То је као да вам неко одузима штедњу за старост која вам је притом силом наметнута.

Да ли је с аспекта буџета смањење пензија било оправдано?

Оваква одлука је могла да се прихвати само да под условом да се пензија смањила свима, а онда да се види како да се из буџета помогне онима који су стварно најугроженији. Видети ко су ти људи, једночлана или двочлана старачка домаћинства где само један члан прима ниску пензију. Сада бар постоје информациони системи који омогућавају да се ти подаци укрсте.

Хоћете да кажете да је требало смањити све пензије и најниже и највише?

Нико до сада није радио истраживање које би потврдило да су најсиромашнији управо они који примају најниже пензије. Али, има истраживања која показују да они који имају најниже пензије имају их не због тога што су примали мале плате, него зато што су радили кратко, на пример 15 година.Министарство финансија сада најављује да ћемо правити још мању разлику између пензионера тиме што ћемо повећавати само пензије до 25.000 динара. То онда није привремена мера, него филозофија Владе.

Шта треба да буде циљ пензијског система?

Два циља су могућа – смањење сиромаштва и уједначавање потрошње током живота.

Шта очекујете да ће се договорити Влада и ММФ око повећања пензија?

Ако ММФ каже да повећање буде једнократно – биће тако. И то је боље решење него да се системски изједначавају пензије свима, без обзира на доприносе који су уплаћивани.

Уставни суд Србије је недавно оценио да одлука о смањивању пензија није противуставна. Исти судови у Италији и Грчкој су стали на страну пензионера. Да ли то значи да јенаш суд донео политичку одлуку?

Образложење Уставног суда Србије је неуверљиво. Њихово образложење није базирано на правним разлозима. Не умем да кажем да ли је одлука противуставна, јер не знам довољно право, али то што није у складу с Уставом не значи да је системски прихватљиво.

Уставни суд ниједне земље, па ни Грчке и Италије, не сме да стаје ни на чију страну, јер судови не смеју да заузимају страну.

Много је важније питање шта ради законодавство ако се доносе закони који су супротни једни другима. Шта год ова влада радили мора да зна да се јавна потрошња неће смањити пребацивањем терета на пензијски фонд који при том има и дефицит.

Да ли би социјалне карте помогле у регистрацији најсиромашнијих? Ми их још немамо. Зашто?

Право је питање шта су заправо социјалне карте. Друго је питање, све и да имамо социјалне карте, шта ћемо да радимо. Да ли ћемо да повећамо износе новчане социјалне помоћи, обухват дечјим додатком, помогнемо самохраним мајкама... Једино што има смисла је умрежавање информационих система. То је начин да када неко дође да затражи социјалну помоћ, укуцавањем његових података аутоматски можемо да видимо колика му је пензија, шта има од имовине, колика му је пореска основица, плата... И да на основу свега тога обезбедимо помоћ.

Министри мало-мало наводе да су социјалне карте готово главни проблем зашто не знамо ко су стварно социјално угрожени па не могу да добију бесплатну струју, гас. Стоји ли таква оцена?

Ми смо кроз законе дефинисали ко су угрожени. Подаци о њима постоје. Не знам ко је и када у социјализму измислио социјалне карте, али је чињеница да се сваки министар позива на њих.

Да ли је уцена ако министар рада Александар Вулин каже да ће повезати стаж свима који имају рупу, али само под условом да нико од њих није тужио послодавца или, ако јесте, да прво повуче тужбу?

Јасно ми је да ту људи који имају рупу у стажу нису сами криви за то. Ми смо 2003. године тражили средства Светске банке под ИДА условима (што су услови за неразвијене земље) да се направи јединствени централни регистар. Надам се да ће после 13 година, 2016, почети да функционише јер ће омогућити да се у сваком тренутку провери уплата доприноса.

Када имате текући начин финансирања пензија не сме да се догоди да послодавац пре него ли уплати зараду не плати и доприносе. У супротном, сваки послодавац би чекао до пред пензију да плати свом раднику доприносе, а онда не би имао довољно пара. Не разумем какав ми то сигнал шаљемо одлуком да држава повезује стаж. Поента је да када централни регистар почне да ради да повезивања стажа више нема.

Влада је 2002. и 2003. натералa ПИО фондда се повезивање стажа плаћа у ратама, а онда је убрзо после тога речено да се сви ти дугови опраштају. Испало је да су они који су склопили уговор с Фондом да попуне рупе у стажу донели погрешну одлуку пошто су прихватили да било шта плате.

Каква је будућност пензионера којима су у последњих година пензије или замрзаване или смањиване?

Нема ту много избора. Као и цело друштво и пензионери деле судбину земље. Криза је и тада се пензије не усклађују, не повећавају, већ се смањују. Нема пара. Не може БДП за пензије да износи 15 или 16 одсто.

Да ли је докапитализација или враћање имовине Фонду ПИО начин да му се помогне?

Докапитализација не може помоћи ни на који начин. Од чега ћемо да га докапитализујемо? Не верујем ни да треба враћати у руке државе нешто чимеефикасније може да управља приватни сектор. Једино решење је привредни раст и повећање запослености.

Да ли Србија треба да се плаши могућности да се нађе међу земљама где се због стопе сиромаштва може трошити два долара дневно?

Не. Никада Србија није била ни близу тих земаља. Тосу најсиромашније земље света где да је критеријум био један и 1,2 и два долара једнаке куповне снаге по становнику дневно. То су мерења Светске банке за сиромашне земље. Србија је земља средњег вишег дохотка и критеријум може да буде четири и или пет долара.