Не може да не може

 Низу вести којима већ дуже време Савамала пуни странице наших новина и емисије електронских медија, прошле седмице придружила се још једна, овај пут не о неком свечаном, промотивном дешавању већ, нажалост, о нечем, најблаже речено, сасвим непожељном, скандалозном. Реч је о догађају у коме су „непозната лица” која су била у пратњи градоначелника Београда од новинара који је безуспешно покушавао да постави питања градоначелнику, истовремено снимајући догађај мобилним телефоном, одузела апарат и обрисала снимке у њему.

Краткотрајна дилема у вези са тим да ли су „непозната лица” припадници градоначелниковог приватног обезбеђења или комуналне полиције разрешена је релативно брзо – потврђено је да је реч о припаднику комуналне полиције.

Независно од тога, већ за почетак бисмо морали констатовати да је реч о несхватљивом, потпуно бесмисленом поступку. Толико бесмисленом да се с разлогом намеће питање да ли је уопште био мотивисан жељом да се уништи „непријатни” снимак или је мотив заправо био да се демонстрира „мало” силе, да би се, благо речено „демотивисали” новинари који постављају непожељна питања.

Поступак је бесмислен са фактичког становишта јер полицајци ваљда знају (или би бар морали знати) да је брисање, односно уништавање дигиталних записа знатно сложенија операција од простог коришћења опције „delete” на самом телефону. И да се „обрисани” записи могу обновити односно повратити без већег проблема нпр. опцијом „recycle bin” коју су уосталом новинари и искористили и врло брзо после самог догађаја снимак приказали јавности.

И с правног становишта, поступак је бесмислен. Бесмислен, јер представља очигледно прекорачење овлашћења и кршење више уставних и законских гаранција грађана генерално, а новинара посебно. Већ и површан поглед на Закон о комуналној полицији (чл. 22) или Закон о полицији (чл. 60) који уређују околности под којима се уопште може одузети нека ствар, то потврђује. А будући да у конкретном случају није реч о одузимању „било какве ствари”, већ ствари која у савременим условима готово да је део човекове личности, то отвара читав низ деликатних питања.

Најкраће, за кратко време, чак и лапидарним прегледом туђег телефона могуће је упознати се са низом занимљивих ствари. Од фотографија, забелешки, листе контаката, па до „историје комуникације” односно тзв. задржаних података чијом обрадом се ни полиција, имајући у виду уставне гаранције, не сме бавити без одлуке суда. Оваква евентуална повреда приватности у случају новинара има додатну тежину јер подразумева угрожавање још једне, за демократско друштво изузетно важне гаранције - тајности новинарског извора.

Без обзира на несумњив значај поменутог, рекао бих да посебну пажњу заслужује нешто „тривијалније”, нешто у вези са поступањем полиције не само у овом случају већ генерално.

Претходно ваља подсетити на члан 34 Закона о полицији (примењује се и на комуналну полицију) који изричито предвиђа да ће се овлашћено службено лице пре почетка примене овлашћења представити показивањем службене значке и легитимације. Па, с тим у вези, подсетити на то да је на „избрисаном” снимку јавност имала прилику да види нешто што с тим нема баш никакве везе. Напротив, могла је да види да новинари постављају питање - „Можемо ли да видимо ваше легитимације?” и да добијају кратак и „јасан” одговор - „Не може!”

Од свих недопустивих поступака у конкретном случају овај је најнедопустивији и на њега се мора најоштрије реаговати. Изостане ли то, намеће се питање - да ли неко заиста мисли да за заустављање, забрањивање, одузимање, брисање и слична ограничавања права грађана, довољна „легитимација” може да буде то што је тај ко то чини „у пратњи” неког „важног”? А и одговор се намеће - не може! Недопустиво је.

Повереник за информације