Музика мора да тера на плес и вођење љубави

Џејмс Лег физички и држањем опасног момка личи на Лемија из „Моторхеда”, само када би тај пргави Британац свирао клавијатуре и већ на први поглед одавао џентлмена с америчког југа. Гласовно, подсећа на легендарног блузера Хаулин Вулфа. Тај жанр, блуз, и јесте основа Легове музике, коју преплиће с госпелом, гаражним роком и панкерском оштрином. Истакао се свирајући у „Immortal Lee County Killers”, наставио каријеру с такође цењеним „Black Diamond Heavies”. Паралелно снима и соло албуме, од којих ће последњи, „Below the Belt”, промовисати вечерас у београдском клубу „Ган”.

Обично снимате и наступате само с бубњарем. Волите сировост звука какав ствара дуо или је то само практично решење, да не бисте морали да ангажујете још музичара и водите их на турнеје?

Заиста уживам у свирању у том формату. То даје клавијатурама простора да буду „велике” колико год пожелим, без натрпавања осталим инструментима. Бубњевима омогућава да буду више соло инструмент него обичан мотор. Свиђа ми се да масиван звук ствара тако једноставна поставка. Одсвирао сам неколико концерата с два бубњара и то је било сјајно. Волео бих да једног дана одем на турнеју с више инструмената, са звуком сличнијим студијским снимцима. Али, за сада, лакше је ићи по свету само с једним човеком.

Свирајући само с бубњарем, на вама је већина одговорности за звук, као и пажња публике. Уживате ли у томе и да ли је ослобађајуће понекад се повући у позадину, као када сте свирали у „Cut In the Hill Gang” или када сте сарађивали с „Left Lane Cruiser” и Скотом Х. Бирамом?

Уживам у обе улоге, обе су ми потребне. Фино је и неопходно имати сопствени глас. Али, веома је забавно преузети улогу пратње за туђе песме. „Cut In The Hill Gang” је био одличан вентил за то, ти момци су сјајни аутори и извођачи.

Клавир је помало и перкусионистички инструмент: дирке можете ударати јаче него жице гитаре. На клавиру се може свирати и с више прстију истовремено, што омогућава додатне мелодијске и ритмичке варијације. Клавијатуриста, дакле, може више да дивља на свом инструменту, али мора и да има потпуну контролу над собом. Да ли је онда клавир више рокерски, више кул, али и интелектуалнији инструмент од гитаре?

Ха! Не знам, нисам заиста размишљао о томе, али свиђа ми се та претпоставка. Подозревам да би се Џери Ли Луис и Литл Ричард сложили с вама, а то је довољно да се и ја сагласим.

Не само што вам је отац пастор, него сте и ви били заређени. Како сте напустили тај живот?

Мој отац је пастор дуже од 30 година. И ја сам проповедао на југу, али почео сам да примећујем неке негативне аспекте организоване религије у исто време када сам први пут чуо „Ролинстонсе”. Моје схватање религије је тада почео да се мења.

Снимили сте неке сјајне обраде. На последњем албуму, ту је и „A Forest” бенда „Кјур”, што није жанр који се обично повезује с вама. Да ли вам се напросто свиђа та једна песма или тај избор открива неке стране вашег укуса које нису очигледне?

Волим „Кјур”, нарочито њихова прва три или четири албума. „A Forest” је песма коју волим да свирам и баш сам помислио како би било изненађење када бих њу обрадио. Знао сам да би се неким „пуристима” од тога могла дићи коса на глави, због чега сам само још више пожелео да то урадим. Волео бих да једном снимим и неки кантри. Ниједан „жанр” не би било коме смео да буде недозвољен све док има грув и тера те да плешеш, водиш љубав, возиш брзо и бориш се.