Muzika mora da tera na ples i vođenje ljubavi

Džejms Leg fizički i držanjem opasnog momka liči na Lemija iz „Motorheda”, samo kada bi taj prgavi Britanac svirao klavijature i već na prvi pogled odavao džentlmena s američkog juga. Glasovno, podseća na legendarnog bluzera Haulin Vulfa. Taj žanr, bluz, i jeste osnova Legove muzike, koju prepliće s gospelom, garažnim rokom i pankerskom oštrinom. Istakao se svirajući u „Immortal Lee County Killers”, nastavio karijeru s takođe cenjenim „Black Diamond Heavies”. Paralelno snima i solo albume, od kojih će poslednji, „Below the Belt”, promovisati večeras u beogradskom klubu „Gan”.

Obično snimate i nastupate samo s bubnjarem. Volite sirovost zvuka kakav stvara duo ili je to samo praktično rešenje, da ne biste morali da angažujete još muzičara i vodite ih na turneje?

Zaista uživam u sviranju u tom formatu. To daje klavijaturama prostora da budu „velike” koliko god poželim, bez natrpavanja ostalim instrumentima. Bubnjevima omogućava da budu više solo instrument nego običan motor. Sviđa mi se da masivan zvuk stvara tako jednostavna postavka. Odsvirao sam nekoliko koncerata s dva bubnjara i to je bilo sjajno. Voleo bih da jednog dana odem na turneju s više instrumenata, sa zvukom sličnijim studijskim snimcima. Ali, za sada, lakše je ići po svetu samo s jednim čovekom.

Svirajući samo s bubnjarem, na vama je većina odgovornosti za zvuk, kao i pažnja publike. Uživate li u tome i da li je oslobađajuće ponekad se povući u pozadinu, kao kada ste svirali u „Cut In the Hill Gang” ili kada ste sarađivali s „Left Lane Cruiser” i Skotom H. Biramom?

Uživam u obe uloge, obe su mi potrebne. Fino je i neophodno imati sopstveni glas. Ali, veoma je zabavno preuzeti ulogu pratnje za tuđe pesme. „Cut In The Hill Gang” je bio odličan ventil za to, ti momci su sjajni autori i izvođači.

Klavir je pomalo i perkusionistički instrument: dirke možete udarati jače nego žice gitare. Na klaviru se može svirati i s više prstiju istovremeno, što omogućava dodatne melodijske i ritmičke varijacije. Klavijaturista, dakle, može više da divlja na svom instrumentu, ali mora i da ima potpunu kontrolu nad sobom. Da li je onda klavir više rokerski, više kul, ali i intelektualniji instrument od gitare?

Ha! Ne znam, nisam zaista razmišljao o tome, ali sviđa mi se ta pretpostavka. Podozrevam da bi se Džeri Li Luis i Litl Ričard složili s vama, a to je dovoljno da se i ja saglasim.

Ne samo što vam je otac pastor, nego ste i vi bili zaređeni. Kako ste napustili taj život?

Moj otac je pastor duže od 30 godina. I ja sam propovedao na jugu, ali počeo sam da primećujem neke negativne aspekte organizovane religije u isto vreme kada sam prvi put čuo „Rolinstonse”. Moje shvatanje religije je tada počeo da se menja.

Snimili ste neke sjajne obrade. Na poslednjem albumu, tu je i „A Forest” benda „Kjur”, što nije žanr koji se obično povezuje s vama. Da li vam se naprosto sviđa ta jedna pesma ili taj izbor otkriva neke strane vašeg ukusa koje nisu očigledne?

Volim „Kjur”, naročito njihova prva tri ili četiri albuma. „A Forest” je pesma koju volim da sviram i baš sam pomislio kako bi bilo iznenađenje kada bih nju obradio. Znao sam da bi se nekim „puristima” od toga mogla dići kosa na glavi, zbog čega sam samo još više poželeo da to uradim. Voleo bih da jednom snimim i neki kantri. Nijedan „žanr” ne bi bilo kome smeo da bude nedozvoljen sve dok ima gruv i tera te da plešeš, vodiš ljubav, voziš brzo i boriš se.