Шта је смислено, а шта бесмислено

Људски је лепо што премијер и председник СНС-а брани своје лојалне кадрове, али није добро што Александар Вучић изриче пресуде пре него што се уопште покрене и заврши истрага афера у којима су њему блиски људи осумњичена страна.

Случај београдског градоначелника је последњи у низу таквих примера.

Синиша Мали је, тврди Мрежа за истраживање криминала и корупције, као директор две офшор фирме са Британских Девичанских Острва током 2012. и 2013. купио 24 луксузна апартмана у бугарском летовалишту Свети Никола. Потом је осумњичен за неке силне хектаре земљишта.

Мали се консултантским услугама бавио пре него што је 2012. постао Вучићев економски и финансијски саветник. Постао је човек од поверења који је имао једно од кључних задужења у приватизацији националне авио-компаније и у преговорима са Уједињеним Арапским Емиратима око реализације лукративног пројекта „Београд на води”.

У везу са Малим доведен је и директор Електромрежа Србије (ЕМС) Никола Петровић, Вучићев кум кога критичари сумњиче да је „владар из сенке” и моћни контролор финансијског крвотока Србије.

Лидер ДС-а Бојан Пајтић изјавио је да је полицији и тужилаштву поднео „чврсте доказе” да Петровић и Мали имају офшор фирме на поменутим острвима и да је Петровић на своју тамошњу фирму фиктивно пребацио власништво над седам хидроцентрала у Србији.

Петровић је у недавној афери с прислушкивањем био осумњичен да је тражио два милиона евра како би ветро-парк једне америчке фирме био прикључен на мрежу ЕМС-а. Афера се у међувремену претворила у дебату о полиграфу, а два милиона се ни не помињу.

Мали је, очекивано, све демантовао, „ужаснут бесмисленом кампањом”, додајући да на црноморској ривијери Бугарске има само један поштено зарађени стан.

Премијер је одмах кренуо у одбрану Малог. Оптужбе су „бесмислене и лажне”. Можда и јесу, али то треба да каже неко други. Зна се ко у савременој демократској земљи одређује шта је, када је реч о могућем криминалу и корупцији, смислено, а шта бесмислено: правосуђе.

Како премијер зна да је градоначелников потпис на документу којим маше Мрежа фалсификован када није било истраге? Или, можда, постоје ексклузивне приватне истраге ван редовних токова?

И опозиција греши. Тражи да Мали поднесе оставку. Зашто би ако није крив? А то да ли је умешан у сумњиве послове не може да установи ни опозиција. Нити градоначелнику треба веровати на реч. Сумњичења су довољна да се покрене истрага.

Министар унутрашњих послова најавио је да нема ништа против тога да полиција, ако треба, истражи тврдње медија и по налогу тужилаштва испита случај.

Колико та истрага, коју Вучић најављује речима: „Видећемо у данима пред нама”, може да буде кредибилна ако је премијер унапред пресудио да је реч о „бесмисленој и лажној” афери?

То није начин који помаже да се уреди ситуација у нашем правосуђу. Овако се само цементира убеђење да је судство под контролом извршне власти. Зато нам из Брисела поручују да Србија није спремна да отвори поглавља 23 и 24.

Зашто премијер не допусти да институције обаве свој посао, па да коначно добијемо аферу са епилогом? Да се утврди где је истина, па да неко одговара: или онај који је лажно прозивао и блатио лик и дело Синише Малог, или градоначелник.

Озбиљна држава тако стиче поверење својих грађана. Овако испада да се власт јавно заклиње у институције, па нама и Европској унији обећава да ће све учинити да оне буду снажније и да функционишу, а да се у праски све чини да се поткопа њихов ауторитет.

Није ово једини пример. Премијер је одмах узео да брани министра унутрашњих дела од оптужби за плагијат докторске дисертације коју је 2013. одбранио на Мегатренд универзитету. „Глупље образложење нисам у животу прочитао”, рекао је поводом тврдњи да се ради о плагијату. „Било би ме срамота да сам се потписао испод тако глупог образложења.”

Глупо или не, има ко тиме треба да се бави. Зар Вучић није могао да сачека да комисија састављена од професора са државних факултета прошле године једногласно закључи да не постоји основ за покретање поступка за поништавање доктората министра Небојше Стефановића?

Премијер је и београдског градоначелника унапред бранио од истих оптужби за плагијат доктората, много пре него што ће Сенат Универзитета тек дати своје мишљење.

Сопствени кредибилитет премијер олако улаже пресуђујући унапред. Тако је било с лажним потписом његовог брата, тако с падом хеликоптера, тако и с инцидентом на Паради поноса.

Чему журба? Да би се показало ко је врхунски жрец овдашњег свеколиког живота? Да би се елиминисале институције, које су ионако далеко од независних?

Тачно је и индикативно да премијера сви његови бланко ангажмани до сада нису демантовали. Што није гарант да човек не може да се оклизне о банану. Шта ако се у некој ситуацији установи да је бранио погрешну особу?

Могу неке ствари да се прикривају, заташкавају или шаљу на споредни колосек, али једном ће барем неке испливати на површину. Шта тада? Све ће се у великој мери књижити на премијеров конто.

Импулсивност у реаговању, чак и када је то реаговање у служби племените мисије одбране себи блиских, није добра особина за политику. Штавише, зна да буде рискантна.

Биће да се премијер тога сетио, па се касније обезбедио: Мали неће бити градоначелник Београда ако се докаже да има 24 стана или да је још на челу две офшор компаније. Или премијер већ зна шта се иза брда ваља?