Хамилтонов Колаж чула

ПОП АРТ
Привлачну, у основи романтичарску тезу да су све ствари под капом небеском у некаквој вези, писци "изгубљене генерације", стасале у време Првог светског рата, претворили су у стожер своје поетике или барем свог доживљаја света. У цикличном враћању идеја тај приступ појавио се, колико јуче, у "теоријама хаоса" илустрованим тезама да трепет крила лептира у Кини изазива оркан на другој страни света.
Ако је заиста тачно да међу стварима, личностима и појавама постоје невидљиве нити, можемо се, на пример, запитати каква веза постоји између дугогодишњег и дуговечног председника Југославије Јосипа Броза Тита и групе "Рокси мјузик"?

Први албум енглеског састава у којем су, у почетку, музицирала два Брајана, Фери и Ино, изашао је у години када се Маршал разрачунавао са такозваним "анархолибералима" у србијанској ком-партији. Мало је вероватно да је вођа "Трећег света" чуо барем једну од песама са албума са чије се насловне стране хладно смешка изазовно опружена фото-моделка у свиленом корсету. Ипак, веза постоји. Њу чини највећи уметник британског поп-арта Ричард Хамилтон. Као професор уметности у Њукаслу извршио је одлучујући утицај на вођу састава "Рокси мјузик". А као Титов савременик, а уз то још и Енглез – није могао да се не диви лику и делу друга Старог.

Вредновање опуса појединих уметника подложно је променама – процена зависи и од доминантног модела у уметности који важи у датом тренутку, тачније, утицају који нечији опус врши на потоње стваралаштво. Из те перспективе Хамилтон је данас оцењен као највећи енглески уметник протеклог века. Активно учећи од Дишана, реконструишући његове објекте и његову мисао, створио је верзију попа мудрију од америчке, у својим позним годинама младалачком енергијом дотакао је готово све неуралгичне тачке британског тачеристичког друштва, трауму Северне Ирске, штрајкове и кроз цео опус задржао дозу лековитог, лепршавог хумора.

Једног безличног зимског дана нашао сам се у Келну. Никога не познајем у том граду. Ипак, док сам у Лудвиговом музеју прекраћивао време до поласка воза, мој поглед окрзну једно добро познато лице. Чекај, ко је то? Па, наравно: онај коме сам, пре стотину лета, обећао да ћу, као пионир, поштовати родитеље и старије. Исти онај челични поглед црно-беле фотографије који ме је свакодневно посматрао током мојих дванаест разредних година. Када би, уместо великог Хокнија на суседном зиду стајала школска табла била би то скоро потпуна реконструкција југословенске педагошке бајке. Одштампана легенда говорила је да се дело зове "Колаж чула" – техника је одређена као гваш, хемијска и графитна оловка на новинској фотографији. Па у загради – Титова глава. Година настанка – 1956.

На кључној изложби британске уметности средине двадесетог столећа, смотри "Ово је сутрашњица", одржаној у лондонском институту за савремену уметност, Хамилтонов Тито стајао је поред његовог другог колажа, дела "Шта је то што данашње домове чини тако другачијим, тако привлачним", иконичне представе без које се не може замислити ниједна историја уметности.

Овај невелики рад промакао је свим кустосима који су склапали изложбе "Маршал у ликовним уметностима" – било да су то оне на којима су излагана дела дворских сликара социјалистичко-самоуправне епохе, или оне које, много година после његове смрти, за тему имају култ личности. У стриповским облачићима и стрелицама које показују према носу, оку, уху и образу исписани су називи чула стационираних у тим органима. На челу је, три пута, залепљена реч МИСЛИТИ, док из уста навире шума упитника. Дело је успешно ако, на овај или онај начин, дотиче велики број људи. Иако је монументални натпис на фасади сада приватизованог погона Ваљаонице бакра у Севојну "Сви смо ми Тито" поодавно избледео – не може се порећи чињеница да је, како су говориле тадашње пропагандне публикације, Титов поглед био поглед милиона. Титова мисао – обавеза васцелог народа. Уколико смо то заборавили, ако су нови власници префарбали спољни зид хале у Севојну – ту је енглески поп-артиста да нас подсети. А шта је Маршал заиста говорио? То, ето, не знамо ни ми ни Хамилтон.

Окрени-обрни, прошли смо боље него Кинези: њиховог је у сериграфији умножио облапорни и комерцијализовани Енди Ворхол, а нашег софистицирани Енглез. И то у уникату.