Има ли митинговања без закона

Од пре неколико дана Србија нема закон који регулише организацију јавних окупљања па кад би нека странка хтела да у овом тренутку организује митинг није најјасније на основу којег правног акта би га пријавила. Предлог новог закона ће, кажу у Министарству унутрашњих послова, бити у скупштинској процедури до краја ове или у јануару идуће године.

Да је Србија на тај начин доведена у стање где законом није уређено остваривање Уставом зајамчене слободе грађана на окупљање, саопштио је пре неколико дана и омбудсман Саша Јанковић. А да би се та слобода у потпуности и остварила, на нацрту новог правног акта, који је тренутно на јавној расправи, мораће још да се ради.

Закон о јавним окупљањима је престао да важи 23. октобра јер је Уставни суд Србије тог дана образложио своју одлуку из априла којом је овај закон из 1992. прогласио неуставним. У образложењу Уставног суда, између осталог, наведено је да је сад већ неважећим Законом о јавном окупљању локалним самоуправама дато овлашћење да одређују простор на коме је дозвољено одржавање јавних скупова. Таква одредба је, речено је у највишој судској инстанци, супротна уставној одредби да је одржавање окупљања начелно дозвољено свуда. Локалне самоуправе би, према образложењу, могла само да пропишу изузетке, односно локације на којима не могу да се одржавају окупљања. То ће, према речима Катарине Голубовић из Јукома, која је учествовала у јавној расправи, бити предвиђено нацртом новог закона.

„Локалне самоуправе ће у року од 60 дана од ступања закона на снагу моћи да донесу акт којим ће одредити места која нису подобна за организовање скупова с аспекта безбедности учесника и ограничења која постоје у Уставу. Ми инсистирамо да тај акт локалне самоуправе буде објављен, свима доступан и образложен и да се не дешава да се у таквим одлукама упућује на друге органе локалне самоуправе попут секретаријата, за шта је било примера”, каже она.

Инсистирање на оваквој транспарентности, за коју је још неизвесно да ли ће бити унета у нацрт, посебно је јасно ако се подсетимо примера политичке злоупотребе претходних законских одредби. Тако је, рецимо, у Зајечару тамошња локална скупштина почетком године, уочи окупљања опозиције, донела одлуку да се протести с градског трга изместе ван града, на бивши хиподром.

Председник СО Зајечар Саша Мирковић (СНС) објаснио је да су политички скупови склоњени с трга јер је он намењен деци и старијима, као и да су стизале притужбе грађана којима окупљања сметају. Такође, будући да је по старом закону прописано да се „актом општине, односно града утврђује висина кауције и орган коме се уплаћује”, зајечарској опозицији је одређена такса од 30.000 динара.

Зоран Живковић, посланик и лидер Нове странке, каже да су сличне злоупотребе постојале и деведесетих година, чак су и тада „у моди” били хиподроми.

„У то време, у великим градовима локације на којима су некад били хиподроми постала су једина места где је народ могао да се окупи, што је својеврсна увреда. Давање локалним самоуправама таквих овлашћења је претерано администрирање, јер у Србији вишестраначје постоји већ 25 година и у многим местима постоје већ устаљене локације на којима се људи традиционално окупљају, било да су симпатизери власти или опозиције”, сматра Живковић.

Нико од представника његове странке и коалиционих партнера НС-а из ДС-а, додаје, није учествовао у јавној расправи поводом нацрта новог закона јер их, каже, нико није позвао. Што се тиче насталог правног вакуума, он га тумачи као „последицу нехата власти која се бави само стварима у свом интересу”.

„Тај правни вакуум може да се тумачи да, ако нема закона који то дефинише, онда нема ни забране за одржавање скупова, тако да је сад то потпуно либерално. Они који кажу да је то на ивици анархије, у праву су”, каже Живковић.

Међутим, према речима Александра Мартиновића, посланика СНС-а и председника Одбора за уставна питања и законодавство Скупштине Србије, ова ситуација неће се одразити на одржавање окупљања јер су се јавни скупови до сада организовали по принципу пријаве Министарству унутрашњих послова, а не одобрења.

„У том смислу, Србија је има један демократски систем кад су у питању јавна окупљања јер је било довољно да се скуп само пријави, а правни основ за то је Закон о јавном реду и миру”, објашњава Мартиновић.

На тај акт упућује и Катарина Голубовић из Комитета правника за људска права (Јуком), истичући да је њиме свакако регулисано поступање полиције и у овом тренутку, кад нема закона о окупљањима.

„У том смислу, скупови не би били санкционисани, осим ако не прерасту у насилне скупове који се свакако санкционишу. Полиција може да делује и по Закону о безбедности саобраћаја на путевима ако је скуп у покрету, где постоје јасне одредбе које ограничавају кретање”, каже она.

Мартиновић признаје да је и до сада постојала „напетост” између локалне самоуправе и централне власти када је реч о организовању скупова, али додаје и да се предвиђеним решењем у новом нацрту јачају градови и општине, јер они имају „боље процене где је погодно да се одржи неко јавно окупљање него МУП”.

„Кад се обавља централизација послова у Београду, опозиција тражи децентрализацију, а кад се сад преносе послови на локалну самоуправу, они ће хтети централизацију. То је нерационално понашање”, закључује Мартиновић.

Још један приговор нацрту новог закона из НВО сектора тиче се непостојања спонтаних окупљања, каже Катарина Голубовић, иначе учесница јавне расправе.

„Хрватским законодавством, на пример, предвиђена су таква окупљања као и локације на којима их је могуће одржати. На тај начин су помирени захтеви за брзим преношењем поруке са спонтаног скупа, али и за омогућавањем брзе организације полиције уколико таква окупљања прерасту у насилна”, каже она.

О свим овим одредбама, како је саопштио МУП, огласиће се и Европска комисија којој ће после јавне расправе бити достављен нацрт закона, пре упућивања у скупштинску процедуру.