Спретне рукe занат чувају од заборава

Кикинда – Пошто је са тридесет година стажа остала без посла, Кикинђанка Бранислава Шево нашла се у недоумици – шта даље. Прво је добила отказ у једној трговинској фирми, потом је радила у кикиндској млекари, касније пресељеној у Зрењанин, где је свакодневно путовала на посао. Уговор на одређено време замењен је сталним запослењем, али је радост била кратког даха: месец дана касније проглашена је технолошким вишком.

– Предлог да почнем да плетем предмете од прућа стигао је од једног искусног мајстора. Помислила сам, ипак је то дрво, ја сам женско, никада то нисам радила, како ћу? Али, одлучила сам да покушам и пре две године почела да учим – прича 51-годишња Кикинђанка.

Упорност и жеља да испече занат су превладали. Данас вешто преплиће пруће, правећи цегере за пијацу, хлебаре, балоне, столице, корпе, разне предмете по поруџбини и замисли муштерија. Уз леп изглед, ове предмете краси и постојаност. Трају деценијама, и по пола века, али њихова израда захтева низ сати ефективног рада који почиње припремом шибе за плетење, што је пола посла. Врба се тешко набавља јер је нема довољно, а прошле године је била лошег квалитета, указује наша саговорница.

– Припрема подразумева да се пруће прво кува, то траје и по 12 сати, а потом се љушти кора, сваки штап посебно, и то је најтежи део посла. Пред плетење се поново потопи, а онда цепа на трачице и плете. На крају се израђени предмет сумпорише и лакира. Зимско време је затишје за корпаре, јер када се прут потопи, потребна му је оптимална температура, у супротном пуца – одаје нам Бранислава тајне корпарства.

У кикиндској општини, она је једина која овај стари занат чува од заборава. Државним средствима за самозапошљавање отворила је занатску радњу и сада јој је жеља да некоме пренесе знање. Кандидата, за сада, нема. Деца јој помогну када су у прилици.

– Заволела сам овај занат, стало ми је да опстане – осмехује се наша саговорница, показујући нам своју радионицу од које, за сада, зарађује веома скромно. Након што купи материјал, плати дажбине држави, једва да ишта новца претекне. – Лакше је кад је више људи укључено у посао. Ја радим сама. Ово новца што ми остане је, да не кажем, катастрофа. Ипак, верујем да ће бити боље, не намеравам да одустанем – одлучна је вредна Кикинђанка која истиче да још увек учи и изналази нове изазове којима ће усавршити своју вештину. Највећи део дана проводи у радионици.

– Деца се шале, па кад у два ноћу изађем из радионице кажу ми мама, немој ни спавати, шта има да спаваш. Али то је такав посао, док га не завршиш не можеш да прекинеш. Поготово кад радим нешто ново.

Стари занати су свуда одавно изгубили битку против нових технологија. Иако је све више оних који се, у потрази за зарадом, окрећу заборављеним вештинама, пракса показује да већина одустане или заврши у сивој зони.

У кикиндском Удружењу предузетница „Артеса” указују да је опстанак старих заната на тржишту веома тежак и поред тога што су намети за ту категорију делатности мањи. – Промет опада због слабе платежне моћи грађана. Многе занатлије почну са радом, региструју делатност, али потом одустану или наставе са радом, али на црно. Многи занати су се у потпуности преселили у сиву зону – наводи Светлана Козић, чланица управног одбора удружења.

Бранислава се нада да ће бити изузетак од овог правила. У то је уверава све већи број суграђанки које пазар са пијаце желе да понесу баш у корпи која је дело њених неуморних руку.