Толстој у лимузини, Годар у беспућу

ЕКСКЛУЗИВНО
Од нашег дописника
На Хуберта Лепку чекамо у азијатском локалу Ra’mien, омиљеном састајалишту бечких уметника нове генерације. Лепка се појављује у лежерном издању – скроман и отворен. Рутином професионалца сместа прелази на ствар: "Како чујем, најугледнији српски дневни лист. Баш фино". После интервјуа, дуго ће ме испитивати о Београду и замишљено рећи да је идеалан за перформансе. "Зато што није испеглана, изреновирана, стерилизована средина. Волео бих да посетим Београд".

Локација на којој разговарамо је управо она на којој се одиграва део његовог позоришног комада "за два глумца и један навигациони систем", Love Turn, који се у шест термина – заједно са својим другим модулом, продукцијом о отуђеном простору "Skyhook" – приказује на бечком фестивалу модерног балета ImpulsTanz. Карте за премијеру Лепкиног Love Turnа су биле распродате далеко пре почетка фестивала, а за то је сем Лепкине репутације заслужна и несвакидашњa бина: протагонисти представе – Ана и Алекс – возе се кроз град "aуди" лимузином, док трочлана публика, у директном контакту са распадом једне везе а la Толстој, прати ток радње са задњег седишта.

Ватра из лавине

Вожња кроз град је мешавина прецизног планирања и случаја – због непредвидивости саобраћаја, а представа је финализирана фиктивном причом француског кореографа Жерома Бела која се чује са радија. Последња станица вожње је утопијска индустријска средина у којој се путници директно довозе до места одигравања "Skyhooka", док остатак публике посматра комад из зграде Музејског кварта.

Подсећамо Лепку да је Love Turn инспирисан дијалозима из Ане Карењине, а Skyhook је омаж Годаровом Алфавилу. Да ли постоји посебан разлог за окретање овим ауторима, питамо.

– Обојица имају нешто заједничко, а то је невероватно прецизно пресликавање стварности. Читајући Толстоја човек се осећа као да савременицу гледа на папиру. Код њега ме фасцинира то што се ствари зову правим именом, без околишања и улепшавања, а дијалози између главних јунака романа се лако могу сместити у наше доба. Због тога сам и употребио дијалог из Ане Карењине за окончање једне савремене љубавне приче. Годар, кога из истог разлога многи сматрају досадним, одликује се реалистичним дијалозима, веродостојним сценама реалних животних ситуација.

Име Хуберта Лепке потписује велике продукције, несвакидашње мултимедијалне пројекте. Сарађивао је са војском, Ред Булом, Поршеом, Аудијем, Rоmerquelle и од њих добијао финансијску подршку о којој многи уметници могу само да сањају. Ради једнаком преданошћу на малим и на џиновским продукцијама, а његови путеви, данас као и пре двадесет година, остају обавијени велом мистерије.

Откако је 1992. основао трупу Лавине Торен, Лепка се бави конфронтацијом уметности и материјалног света, комбинујући плесне, музичке и алпинистичке технике са "кореографијом машина". Активно ствара од 1989. и прослављa се првенцем "108 ЕБ – Камерна музика за четири мотора и персонал", посвећеном великом диригенту Херберту фон Карајану. "Актери" овог комада су четири моторa којима четири плесна извођача у изванредној кореографији интерпретирају композиције Баха, Моцарта...

Спектакл о Ханибалу

Прича о настанку "108 ЕБ" је повезана са анегдотом о Лепкином сусрету са Карајаном лета 1989, у Салцбургу. На генералној проби Вердијеве опере "Бал под маскама" маестро открива Лепку и двојицу сарадника како пробају сцену у којој се лучки радници, у одушевљењу због посете краља Густава, са високе скеле голим рукама спуштају низ сајле. Карајан прекида пробу, обраћа им се речима: "Да ли је неко од вас уопште осигуран?" Карајан је исте вечери преминуо.

"На неким пројектима радим и по више година – наставља Лепка своју причу – јер их је јако тешко спровести. Једноставно чекам повољну прилику да им удахнем живот. Понекад комбинујем више идеја зато што је то неопходно. Уживам да радим са групама, са великим бројем учесника. Одрастао сам на селу, слободан да са својим пријатељима измишљам друге димензије, игре. Тако се осећам и док радим са својом трупом. Мислим да је то нешто што уметници осећају и због тога су опуштени, неспутани."

Од новијих продукција Лавине Торен, да подсетимо, највећи интернационални одјек је изазвао "Ханибал" (2001), једносатни спектакл мотивисан историјским догађајем Ханибаловог преласка преко Алпа, када је 218. п. Х за свега десет дана стигао од Картагине до Италије у пратњи 60.000 војника и 37 слонова. Пет стотина протагониста – уметника, алпиниста, екстремних спортиста и статиста – успева да годину за годином, на 3000 метара надморске висине, изнова привуче хиљаде гледалаца модерном интерпретацијом борбе за власт, политичких сплетки, људских слабости и љубави. У природним кулисама глечера, бина је неограничена, простор се шири и грли 32 гусенице за ски-писте ("слонове"), хеликоптере, глумце, статисте, пар авиона и мотокросева у спектаклу у коме се наменски изазива пар мањих лавина, у коме горе ватре, пршти ватромет, а док плесачка трупа изводи своје нумере на копну и у ваздуху у костимима који се не заборављају, Ханибал и Сципио учествују на "телевизијској дебати" пародираног CNN-a.

"На надморској висини од 3000 метара, чини вам се да је то последња тачка цивилизације пре васионе", описује Лепка бизарно поприште свог спектакла.

Поред Ханибала највећи одјек имао је перформанс Таурус Рубенс (2003) – "Театар за хеликоптере" – који је изведен на отварању Ред Буловог Хангара 7 у Салцбургу са висећом пирамидом, плесним нумерама из хеликоптера, ламборџинима, змајевима, падобранцима, крановима...

И "Подела на реци" (2005), "историјска фикција" одржана у склопу фестивала у Линцу и препричана je начином типичним за Хуберта Лепку – "плесом" војних авиона, тенкова, бродова и кранова и вратоломним кореографијама за џет-скије, по цени од милион долара.

Хеликоптери, змајеви, кранови

Лепка у сваком свом пројекту ангажује читав тим креативних уметника. Питамо: Да ли то утиче на креативну самосвојност аутора који потписује читав пројекат?

"Интересантно је радити са људима који доносе своја искуства и доприносе великом мастер плану. За мене је досадно да све радим сам. Волим да осмислим продукцију, али мој рад је једна велика грађевина на којој пуно руку додаје свој материјал. Постоји груб сценарио који уметници интерпретирају на свој начин. Моје продукције су комплексне кореографије. У њима се не ради само о покретима људског тела већ и о покретима машина и природе, јер сматрам битним све ствари које својим покретима изазивају одређене емоције: марионете вођене туђом руком, машине, кранове, бицикле, аутомобиле, сунце, воду... Дозволите ми да направим једну паралелу: и атоми се налазе у сталном покрету, електрони круже око језгра, али такав покрет код нас не изазива никакве емоције."

Како један перформер, као што је Лепка, питамо, доживљава фестивал ImpulsTanz, највећи ове врсте у Европи и његову улогу у свету модерног балета?

"У концепту фестивала ми се допада то што нема надобудног анализирања и филозофирања о смислу ауторских пројеката. Уметницима су одрешене руке да презентују своја кореографска дела, а на публици је да одлучи шта јој лично прија. Да се не лажемо, уметници су јако сујетна сорта и многи покушавају да продају било шта као уметност. Некада се приказују и тоталне бесмислице, али и то ми је симпатичније од интелектуализације нечега што би требало да буде неспутан уметнички изражај. Фокус је на идеји, на оригиналности, без постављања смерница."