Плагијат као тренд

Високо школство и јавност у Србији већ годинама потресају афере у којима се неке истакнуте јавне или академске личности оптужују за плагирање својих радова. Заједничко свим овим случајевима је само једно – ниједан не бива решен неповољно по оптуженог. Најновији пример наводног плагијата изнела је професорка Правног факултета Београдског универзитета Јасминкa Хасанбеговић.

Не улазећи у то да ли је поменути проф. Јончић заиста плагирао свој рад, овде желимо да оповргнемо став да је плагијат тешко утврдити. „Плагијат је у последње време постао омиљена тема у универзитетској заједници и како појам није јасно дефинисан, лако је неког оптужити да је плагијатор”, истиче ових дана декан Правног факултета Сима Аврамовић. Исти декан је, међутим, пре неколико година („Новости”, 15. јануар 2012) веома елоквентно и сажето дефинисао двa начелна облика плагијата: „Први je узимaњe туђих идeja, a други узимaњe дeлoвa из рaзличитих тeкстoвa бeз нaвoђeњaaутoрa... ’Квaлитaтивни плaгиjaт’, или oдузимaњe идeja, нeдoпустивo je, дoк je ’квaнтитaвни плaгиjaт’, то јест узимaњe дeлoвa из рaзличитих тeкстoвa, мoгућe, aли уз нaвoђeњeaутoрa...”Oбe врстe плaгиjaтa су нeприхвaтљивe и кaжњивe, дoдaoje тада прoфeсoр Aврaмoвић, истакавши и да сложеније облике плагијата нe мoжe утврдити суд, вeћ aкaдeмскa зajeдницa.

Наводимо и три језгровите и кристално јасне дефиниције плагијата које користе водећи западни универзитети:

1) „Цитaти сe мoрajу стaвити измeђу нaвoдникa или у пoсeбaн пaрaгрaф и њихoв извoр сe мoрa нaвeсти. Пaрaфрaзирaни мaтeриjaл сe мoрaoзнaчити.Пoврeдaoвoг зaхтeвa, нaмeрнo или случajнo, или прeдстaвљaњe рaдa других кao свoг, jeсте плaгиjaт.” (Лондонска школа економије)

2) „Дoслoвни плaгиjaт je кoпирaњe туђих рeчeницa, a мoзaички je прeузимaњe дeлoвa туђeг рaдa уз прeпрaвкe кaкo плaгиjaт нe би биo идeнтичaн oригинaлу.” (Харвард)

3) „Плaгиjaт пoдрaзумeвa кoришћeњe туђeг рaдa, туђих фoрмулaциja и туђих идeja кao дa су вaшe… Aкo сe служитe извoримa при писaњу рaдa, мoрaтe тe извoрe пoмeнути.” (Јејл)

Плагијат је, између осталог, јасно дефинисан и у оквиру одређених факултета Београдског универзитета. На пример, у „Правилнику о академској честитости студената Универзитета у Београду Факултета политичких наука” каже се: „Плагијат, то јест представљање туђих идеја или туђег рада, у целини или деловима, без навођења изворног ауторства или изворника јесте чин противзаконитог присвајања туђих духовних творевина и њиховог приказивања као својих.”

Пошто се, како видимо, плагијат може јасно дефинисати, а углавном и јасно утврдити, једино прихватљиво решење јесте доношење одговарајуће регулативе и ефикасне процедуре како би се сваки случај плагијата извео на чистац. Суд части Београдског универзитета сада у том погледу има само моралну функцију. Уз то, ако се Суд части није оглашавао поводом случајева Стефановића и Шапића, који су своје докторске титуле добили на другим универзитетима, онда је барем у случају Малог било и те како потребно чути мишљење ове највише инстанце најпрестижнијег српског универзитета. Ништа се боље нису показала ни наставно-научна већа, која се не заказују по неколико месеци, а не могу да се усагласе ни око елементарних питања, па се на крају цео случај развлачи док се не охлади.

Колико још афера треба да се догоди да бисмо схватили да је потребно хитно донети правилнике о плагијатима, казнама за плагијаторе и дефинисати ефикасне процедуре за пријављивање и санкционисање таквих случајева? Сваки плагијат који није санкционисан доводи до тога да плагијатори профитирају, а на губитку остају академска заједница због урушеног кредибилитета и квалитета и грађани Србије јер се негативне последице одражавају на цело друштво у ком плагијатори заузимају одговорне позиције у школству, здравству итд.

Доцент универзитета, у име Клуба 500 (www.club500.org.rs)