Други „Улпијана фест”, у Липљану

У Липљану, 31. маја и 1. јуна, у порти Цркве Богородичиног Ваведења из раног 14. века, одржан је други по реду „Улпијана фест”, фестивал документарно-етнолошког филма.

За два дана фестивал је посетило неколико стотина наших сународника, што је прави раритет ако се зна да, по последњем попису, у Липљану живи свега 209 лица српске националности. Баш због тог податка, ваља подсетити да је до 1999. године, Липљан важио за „чисто српску средину”. Тада је насеље имало око 5.000 житеља, од чега је удео Срба у популацији прелазио 90 одсто. Данас, Липљан има дупло више становника, али је број Срба сведен на поменутих 209 душа. Међу њима има нешто деце и младежи, нешто више људи средње доби, мада је највише старих лица у седмој, осмој, па и деветој деценију живота.

Управо због наведеног, покренути фестивал овог калибра и организовати исти у оваквим околностима, није само храброст, већ и истински подвиг.

Жарко Јоксимовић, дугогодишњи новинар, а данас селектор фестивала и најзаслужнија особа за постојање ове манифестације, за „Политику” говори о значају који „Улпијана фест” има за културни живот Срба на Космету.

 „Оно што ме поред осталог чини срећним јесте чињеница да је обе фестивалске вечери липљанска порта била препуна посетилаца који су упркос прохладном времену гледали програм до краја. Бавити се етнолошким темама поготову на Космету је јако важно. Сведоци смо да се многе средине гасе, да је на стотине села етнички очишћено. Међутим оно што је својеврстан феномен јесте чињеница да и у срединама где Срба нема, постоје и даље очуване светиње у којима се, макар и једном годишње прогнани житељи окупљају око њих да обележе сеоске славе. Колико год то невероватно изгледало, таквих примера је много. Од изузетне важности је да се такви догађаји и мотиви, камером кроз уметнички израз сачувају за будуће генерације," каже Јоксимовић.

Што се самог програма „Улпијана феста” тиче, у два дана виђено је десетак такмичарских филмова и још неколико њих у ревијалном делу.

Прву награду – „Grand Prix” – освојио је филм „Искра” младог аутора Александра Младеновића. Другу награду добили су коаутори, Дарко Димитријевић и Милић Петровић, за филм „Играмо за њих”, док је трећа награда отишла у руке Горана Даниловића за његово узбудљиво остварење „Глас из пепела”.

Целокупан утисак употпунио је пратећи програм, који је донео садржај на којем би позавидели и фестивали са много озбиљнијим буџетом – од презентације локалних кулинарских специјалитета, такмичења „за најбољу погачу”, преко изложбе икона и статуа аутора Божидара Поповића и Зорана Занка Поповића, поетског казивања Ђура Петковића и других песника, до фолклорних игара и сплета изворних песама у интерпретацији Анђеле Доганџић из Штрпца, по многима једне од најталентованијих младих певачица етно-музике у целој Србији.

Селектор „Улпијана феста” Жарко Јоксимовић истиче да фестивал не би био могућ без помоћи Министарства за локалну самоуправу Владе Републике Србије. По питању даљих планова каже да је приоритет промовисати награђене филмове у свим српским срединама на Космету, али и да већ сада треба размишљати о фестивалу наредне године, односно о његовом опстанку, али и даљем расту, без обзира на све пропратне околностима.

 „Организациони одбор „Улпијана феста” је одлучио да се ове године крене са ширењем еха фестивала, па ћемо током летњих месеци широм Косова кренути са пројекцијама награђених филмова по селима и тамо где не постоје сале за пројекције. Савремена техника пружа могућности за пројекције и на сеоским утринама. Намера нам је да допремо до што више гледаоца и не сумњам, познајући терен и људе, да ћемо у томе успети," истакао је Жарко Јоксимовић.

Иначе, оваква дешавања на Космету, уместо још једног хода по црвеном тепиху, завршавају се у локалној кафани. У случају Липљана то је један једини кафић у који Срби долазе. Ентеријер је такав, тек да га има. Пије се углавном лоза, шљива или јабука. У разговору, људи као људи. Мало причају о политици, мало псују или оговарају једни друге. Ипак, оно што их разликује од остатка Србије јесте њихов константан смех и ведрина духа. Кажу: ведри су зато што су живи. На питање какав је то живот, готово да рефлексно одговарају – није битно какав је. Битно је да је живот, и да је овде. У Липљану, поред Цркве Богородичиног Ваведења, на десет километара од најсјајније Грачанице и на двадесет километара од Газиместана. Баш ту, упркос свему.