Сви би да се окуће

Шта су најчешћи стамбени проблеми у Србији? Кажу упућени: принудна исељавања, одржавање и управљање зградама, цене комуналних услуга, подстанари и њихова (не)организованост. У последње време све су гласније и организације које покушавају да заштите станаре и прошире њихова права, а јављају се и иницијативе и предлози како да се кроз удружења и стамбене задруге више и јефтиније гради за оне који нису у стању да реше своје стамбено питање на тржишту.

Један од скупова који се овим питањима бавио недавно је одржан у београдском културном центру „Рекс” на иницијативу организација „Ко гради град” и „Учитељ незналица”. Била је то прилика да се на окупу нађу представници петнаестак удружења која се, свако на свој начин, бави овим проблемом. Да би се превазишао досадашњи принцип „свако за себе”, на самом скупу су предузете заједничке акције солидарности и договорена даља сарадња. Наши саговорници били су организаторима скупа „Такозвано стамбено питање” Ана Џокић, Ана Виленица, Ноа Треистер, Иван Златић, Тадеј Курепа и Марко Аксентијевић.

1. Какви су проблеми станара у социјалним становима ако су већ некако дошли до крова над главом?

Након распада социјалистичког система станоградње, изградња станова доступних непривилегованим деловима друштва не спада у приоритете ниједне власти у Србији у последњих двадесет пет година. Било је неколико једнократних инвестиција, углавном у Београду, које су пре свега покренуте због опоравка домаће грађевинске индустрије. Реализовано је и неколико ад хокпројеката који су по правилу покренути на иницијативу страних донатора. Сем што социјалних станова у Србији има премало, трошкови становања у њима су тако високи да људи који живе од социјалне помоћи нису у могућности да истовремено плаћају обавезе у социјалним становима и да преживе. На скупу „Такозвано стамбено питање” смо од станара из насеља Камендин у Земун пољу сазнали да су цене комуналија у социјалним становима толико високе да обесмишљавају сам концепт социјалног становања.

2. А самачки хотели који су били врло чести и популаран вид становања?

Самачки хотели и слични смештајни објекти били су некада уобичајен начин на који су велика предузећа привремено решавала становање радника из других градова, док не буду у прилици да им доделе друштвене станове на трајно коришћење. У приватизацији друштвених станова почетком деведесетих станарима самачких хотела није било дозвољено да откупе станове у којима су живели, а након 2000. године држава је, приликом приватизација, продала већину самачких хотела заједно са осталом имовином предузећа. Та предузећа су данас или у приватном власништву или у стечају, а радници и њихове породице годинама живе под свакодневном претњом принудног исељења, јер власници и стечајни управници углавном планирају да ове објекте продају.

У самачким хотелима „Трудбеника” и „Двадесет првог маја” у Београду сведоци смо изразито нељудског поступања према станарима самачких хотела, којима се искључују струја и вода да би сами напустили собу. Ми смо са скупа потписали апел општини Раковица и Агенцији за приватизацију да сместа омогуће да се станарима самачког хотела „Двадесет првог маја” укључе струја и вода, који су им искључени октобра прошле године, јер ће у противном станари провести другу зиму за редом без основних услова за живот.

3. Имају ли кућни савети улогу каква се очекује, чиме се најчешће баве и који су кућни савети најорганизованији?

Скупштине станара данас су углавном неоперативне. Одржавање стамбеног фонда који је у социјализму био организован на принципима солидарности данас је постало индивидуална одговорност власника појединачних станова, а они који су деведесетих за мале паре откупили станове добили су велике проблеме. Овај облик систематске индивидуализације довео је до међусобног отуђења и одсуства солидарности међу станарима. Као решење нагомиланих проблема данас се нуди препуштање управљања зградом професионалним заступницима, што доприноси даљој атомизацији станара и дефинитивно је много скупље. У последње време све више је самоорганизованих група које су кроз различите облике удруживања станара започеле мање или више успешне борбе за одрживо становање. У питању су, на пример, Удружење председника скупштина станара из Ниша који су се организовали око комуналних проблема, пре свега висине цене грејања у Нишу, и Иницијатива за удруживање скупштине станара из Новог Сада, која је настала из пројекта „Локалне политике” и урбана самоуправа на насељу Детелинара.

4. Рачуни представљају оптерећење за буџет осиромашених људи, где је стање најургентније?

Стање је најургентније тамо где је највећа незапосленост, тако да не треба да чуди што је побуна грађана против високих рачуна највише узела маха у Нишу. Југ Србије је најжешће погођен пропадањем индустрије током приватизације, а Ниш је као највећа урбана средина на југу постао највеће жариште незапослености, сиромаштва и безизлаза.

5. Како је у Нишу удружење прерасло у покрет и почело да се бави и другим видовима заштите грађана? Шта се о томе могло чути на трибини у „Рексу”?

Данас је јасно да је економски положај већине грађана Србије последица управо политике транзиције и приватизације, а не грешака и корупције у њеном спровођењу. У таквој ситуацији, када се појави нека ванинституционална група која успе да се организује и реши свој проблем, грађани јој се прикључују са поверењем да ће кроз шири фронт извршити притисак на институције и када је реч о другим питањима. Покрет станара у Нишу који је настао због високих цена грејања одлучио је да прошири своју делатност на друге проблеме локалне заједнице и отворио врата за све грађане Ниша, а грађани су у овом покрету препознали озбиљну друштвену институцију око које има смисла окупити се и ширити је.

6. Како је настао такозвани феномен празне столице у решавању стамбених проблема грађана?

Недавно извојевана „празна столица” у Јавном комуналном предузећу „Градска топлана Ниш” резултат је борбе покрета станара и њихових преговора са локалном самоуправом. То решење представља институционализацију места и улоге покрета станара у контроли рада ЈКП. Приступ информацијама од јавног значаја није ефикасан начин да грађани стекну увид у политику јавних предузећа, јер им не омогућава да разумеју позадину донетих одлука и да благовремено реагују против штетних одлука. „Празна столица” је много ефикасније решење за успостављање транспарентности рада јавних предузећа и било би добро ако би се оно успоставило као правило у целој Србији.

7. Каква је улога месних заједница у решавању комуналних проблема?

Током деведесетих година целокупни систем друштвеног самоуправљања доживео је слом, те са њим и комунални систем управљања који је укључивао и месне заједнице. Данас су месне заједнице сервис актуелних владајућих партијских структура које користе ову локалну инстанцу за увежбавање новог партијског кадра и блокирање комуникације између грађана и виших инстанци власти.

Месне заједнице данас не врше ни основну функцију просторног сервиса за локалне иницијативе грађана, што потврђују представници иницијатива које су покушале да од месне заједнице добију простор за своје састанке или зборове грађана. Просторије које би требале примарно да буду на располагању станарима околних зграда окупиране су активностима политичких партија и локалних партијских представника.

8. Како делују удружења која се баве пре свега стамбеним кредитима и шта она поручују?

Суштина проблема грађана који су почетком економске кризе узели стамбене кредите, и то не само у „швајцарцима” (којих је око 21.000), углавном је остао нејасан и непознат онима који нису у њиховој кожи. Удружење банковних клијената „Ефектива” протестовало је масовно већ више пута и води више хиљада правних процеса са циљем да се грађани заштите од банкарског монопола, то јест банака које кроз нејасне услове кредитирања одређују људске судбине. Дубља порука је да су кредити замка из које је тешко извући се и да је на крају крајева боље бити и подстанар него живети са кредитном омчом око врата.

9. Какви су данас подстанарски проблеми?

И код закупа стана су економски проблеми највећи. Но специфичност подстанарских проблема у нерегулисаности јесте однос између станодавца и закупца, као изненадно повећање кирије, кратки отказни рокови, непријављена адреса становања и нарушавање приватности. Ово поље је заправо законски уређено, али се закон не примењује. Закон о становању предвиђа отказни рок од минимум 90 дана, али је он у пракси много краћи. Веома мали број подстанара има потписан уговор, а када имају ту могућност, на њих се по правилу у целости пребацује терет пореза од 20 одсто. Држава овако губи милионе евра, а подстанари своја права. Важно је нагласити да неуређени односи неретко иду и на штету станодаваца који имају проблема са несавесним закупцима.

10. Шта значи пројекат „Паметнија зграда”?

Иницијативу је крајем 2012. покренула платформа „Ко гради град”, а тренутно је у њен рад укључено двадесетак људи различитих профила са првенствено егзистенцијалним и професионалним мотивацијама. Приступ који нуди „Паметнија зграда” жели да превазиђе модел у коме се свако за себе сналази сам на тржишту и да изнађе нови модел колективне станоградње заснован на сарадњи и солидарности. „Паметнија зграда” жели да понуди начин решавана стамбеног питања свима онима који нису у могућности да се скуће на тржишту. Сам пројекат је заснован на високој енергетској ефикасности (тако је једино могуће остварити финансијски простор за улагање у градњу, уместо у рачун за грејање) и принципу „урадимо заједно”. Један од важних принципа „Паметније зграде” јесте приступачна цена, то јест месечни издаци који за стан од четрдесетак квадрата не би смели да износе више од 15 одсто просечног прихода домаћинства, што је око 80 евра за стан и комуналије.

За овај подухват станоградње, према нашим увидима, најбољи начин би био удруживање кроз нове стамбене задруге. Стамбене задруге су у Србији биле присутне и пре једног века, али су у последњих двадесетак година „склизнуле” у тржишне воде. „Паметнија зграда” ради на осмишљавању задруге за 21. век – кроз преиспитивање система индивидуалног власништва и профита.

-------------------------------------------

Подстанарска права

На самом скупу у „Рексу” смо се бавили могућностима подстанарског организовања, које готово да не постоји у Србији, иако подстанари представљају озбиљну људску и економску силу која годишње издваја стотине милиона евра само за закуп станова. Да ли због индивидуалне природе односа између станодавца и закупца или због вере подстанара да неће вечно живети у изнајмљеним становима, тек борба за права подстанара је слабо начета и надамо се да ћемо у наредном периоду успети да окупимо људе који су заинтересовани за њен исход.

-------------------------------------------

„Пробни балон”

Тренутно се ради на проналажењу адекватне локације за реализацију прве зграде, каже Ана Џокић из иницијативе „Ко гради град” и додаје:

– Пред нама су два пута, један је онај за који је потребно да нека од београдских општина, град или држава препознају значај оваквог модела станоградње и земљиште понуде на употребу под повољним условима, а други је онај где се земљиште по ниској цени налази кроз директну сарадњу или куповину од појединаца. Иницијатива има своје редовне састанке и у раду могу да учествују сви заинтересовани. Када модел буде зрео за реализацију, надамо се да ће се прикључити сви они који препознају овај приступ као могуће решење свог стамбеног питања.