Поштени лопови

Без икаквог посебног повода, из ко зна ког кутка несвесног, изненада ми је пао на памет мој омиљени лик из детињства. Имао је харизматично име и бизарно занимање. Звао се Бора 3 и био је „поштени лопов”. Број три свакако је означавао место у хијерархији, можда чак у династији разноразних Бора, док је објашњење његове делатности представљало чисту апорију. Док сам се присећао његових мајсторија око џепарења и скидања ручних сатова збуњеним жртвама које је замајавао атрактивним причицама, изненада су ми наврле успомене на његовог претка (деду, оца, старијег брата?), на Бору 1.

Јединица је, колико се сећам, био хипнотизер. Изводио је појединце из публике и терао их да са собом чине разне глупости, одмах пошто би их послао у сан: да хрчу, скидају кошуљу, скачу на једној нози, љубе сопствену руку замишљајући неку заносну плавушу. Публика, која у тим временима није ни сањала о појави телевизије, уживала је, нарочито у глупавим изразима лица пробуђених „медијума”.

Бора 2 (син јединице, брат или можда чак отац тројке?) био је, мислим, класични мађионичар, то јест „опсенар”, како је волео да нагласи. Сматрао је себе уметником. Опсенарство му је стварно ишло од руке, али лепше од свега је била лакоћа којом је изводио своје трикове. Сетио сам се његовог замишљеног, помало одсутног погледа човека загледаног у бескрај, израза лица који није скидао ни у најузбудљивијим тренуцима, док би поентирао неку од својих нумера.

Сва тројица су носила кратке браде, што је у то време представљало сасвим ретку појаву. Бора 1 се на плакатима појављивао увек са злослутно исколаченим очима, двојка је имао већ поменути замишљени поглед визионара, док је Бора 3 имао враголасти израз који је мирио непомирљиве стране својих активности: поштење и крађу.

Нестали су некако брзо, преко ноћи такорећи, свакако неочекивано с обзиром на велику популарност и моћ над људима коју су, несумњиво, поседовали. Шта их је удаљило од публике, чији сам највернији део и сам представљао? Болест? Смрт? Некаква велика, неочекивана пошаст коју је, рекао бих, Бора 2 предосећао и због које је на лицу носио онај вечито замишљени израз? Појава телевизије? Да ли је само она крива што су потонули у заборав?

Рекао бих, штавише убеђен сам у то, да је та фантастична тројка нестала чим су хипноза, опсенарство и „поштена” крађа постали правило игре у целом друштву. Да су ови, усуђујем се да их тако назовем, уметници пред најездом нелојалне конкуренције једноставно – одустали. Јер, у међувремену је хипноза постала легитимно средство политичке пропаганде, опсенарство њена уобичајена пракса, а џепарење свакодневна појава.

Узмимо било ког политичара данашњице, најбоље оне на власти, јер су они највише изложени погледима. За сваког од њих се може рећи да су одлични шегрти поменуте тројке. Поједине вође, бога ми, залужују већ бројеве 4, 5, 6… Једино, нисам сигуран да би их учитељи признали. Зашто? Јер су тројица мајстора свој посао радили да би друге забавили, разгалили, без личне користи и задњих намера.

Шта би се, на пример, десило када би Бора 1 своје омађијане „пацијенте” оставио у стању дубоке хипнозе и искористио њихову апсолутну одсутност за демонстрацију своје неограничене власти? Када би моћ над њима, коју је успоставио њиховим пристанком, добровољним изласком на сцену, употребио за некакве нечасне радње, понижавање или томе слично? Не, то није долазило у обзир. Јединица је држао до етике и увек је на сцени био у другом плану. Важна је била забава.

Или двојка, који је своје и даље непревазиђене трикове изводио с таквом лакоћом и непретенциозношћу, да је изгледало како их свако из публике може и сам извести. Зар се он не би згрозио над самопромоцијом, истицањем сопствене посебности, незаменљивости и богом датог посланства на којима инсистирају његови следбеници, политичари? Нарочито један.

На крају, шта би се десило да је Бора 3 за себе задржао неки од украдених сатова? Како би са себе спрао бруку, поново постао поштен? Данас је то лако. Контролисани медији и јавни наступи људи на власти могу оправдати не само свако завлачење руке у туђи чеп већ и озбиљне пљачке. „Не дам – тог и тог!”, довољно је да то узвикне неко са власти и да све легне, да се више не помиње. Тројка то себи не би дозволила.

Редитељ