Таласи избеглица могући из још три правца

У Немачкој и Шведској горе мигрантски кампови, Хрватска и Словенија размењују дипломатске шамаре због пребацивања избеглица из једне државе у другу, подижу се ограде на границама, ангажују додатне полицијске и војне снаге у земљама у које су некада грађани ЕУ улазили само с личном картом.

Европа већ губи тло под ногама пред таласом миграната, али онеспокојава то што стручњаци упозоравају да је ово тек почетак, наведено је у чланку објављеном у „Њујорк тајмсу”. Број избеглица које желе да се домогну Старог континента не треба мерити стотинама хиљада, већ милионима, написао је недавно на свом твитер налогу Доналд Туск, председник Европскoг савета. Иако смо већ са невероватних 60 милиона избеглих и расељених у свету досегли бројку први пут забележену у историји, прогнозе кажу да смо, у ствари, тек на почетку те црне статистике и да ће у годинама које долазе број избеглих расти.

Не назире се крај ратних сукоба у Сирији или Авганистану, неизвесно је хоће ли милитантне групе које харају Блиским истоком и северном Африком, попут Исламске државе или Боко Харама, коначно бити збрисане или ће, напротив, још више ојачати, а тек је на дугом штапу када ће у земљама годинама разараним унутрашњим и спољним ратовима и сукобима попут Ирака, на пример, бити могуће водити нормалан, пристојан живот. 

Кључа и у оним земљама из којих до сада у Европу није долазио значајнији број избеглица. У чланку у „Њујорк тајмсу“ констатује се да за своју безбедност страхује око пет милиона египатских Копта, хришћанске верске групе, будући да ситуација у Египту постаје све више непријатељска по њих. Свакодневно се погоршава положај становника у Јемену, где влада хронична несташица хране и лекова уз стално бомбардовање из Саудијске Арабије, док би, према једном Галуповом истраживању, чак четвртина Нигеријаца због лоше економске ситуације отишла из своје домовине у Европу.

Летошње епизоде масовног егзодуса невољника ка Европи, закључује се у „Њујорк тајмсу“ , показале су им да то сад и могу да учине и прикључе се огромном избегличком таласу који је већ усекао свој нимало лак пут ка Старом континенту. На овај списак потенцијалних избегличких жаришта додате су и земље којима прете природне катастрофе, попут оних у Бенгалском заливу. Глобално отопљавање и подизање нивоа мора довело је до тога да би био довољан један тајфун да исели милионе становника Бангладеша и учини њихову земљу ненастањивом.

Оно што је новина овог избегличког таласа, највећег у Европи од завршетка Другог светског рата, јесте разноврсност земаља из којих избеглице долазе и различитост проблематичних ситуација од којих су побегле. Они беже из земаља у којима су се сви шавови власти и обриси државе претворили у парампарчад после „увођења демократије“ и различитих интервенција западних сила, попут Ирака, Авганистана, Сирије. Бежи се од лоше економске ситуације и страховладе Боко Харама у Нигерији, диктатуре у Еритреји, грађанског рата у Конгу, сиромаштва у Сенегалу... Хоће ли Европа знати боље да одговори на овај историјски изазов од подизања ограда и паљења избегличких кампова?

Мишљења су подељена док се чека да заживи систем квота.