Школски речник без препоруке

Речник босанског језика др Џевада Јахића, професора на Филозофском факултету у Сарајеву, већ четири године, од промоције првог тома (планирано десет томова, до сада објављено седам), дели јавност у Босни и Херцеговини, али и у земљама истог говорног подручја у региону. Речник је хваљен, али и оспораван – називан капиталним делом, али и обичним смећем, а све од колега и врсних познавалаца језика. Јавност је у недоумици: коме веровати?

Све до промоције прва два тома овог речника пројекат је имао подршку Академије наука и уметности БиХ. Међутим, након промоције Академија се повукла и скинула свој лого са речника. Због тога је председник АНУБиХ Божидар Матић био од појединих колега критикован да, заједно са својим истомишљеницима, не види историјски значај овог пројекта.

Ни ранији Јахићев Школски речник босанског језика, објављен 1999, није добио препоруку Министарства образовања, али зато јесте моћних појединаца из врха власти, па се може наћи у готово свим библиотекама основних и средњих школа у Федерацији и несумњиво је да се по њему равнају многи наставници матерњег језика. Тако су, половином октобра, у Другој сарајевској гимназији, ученицима других разреда општег смера одбијани бодови на тестирању из босанског језика ако нису као исправан одговор заокружили: махрамица, халат, трухлеж, махана... Поједини ученици, али и родитељи су протестовали, наравно - узалуд. Професори упориште имају у Јахићевом Школском речнику. У њему стоји и да је „ђикан” - брђанин, најчешће босански православац, генетиком четнички настројен. Јахић неприкривено уноси емоције у појашњавање појединих речи и израза, што му, засигурно, одузима иоле озбиљан научни приступ. Уносити генетику у речник језика је, на крају крајева, задирање у сасвим другу научну област. Уосталом, нико до сада још није покушао да изнесе тако храбру тврдњу да се идеологија може пренети генима.

Министарство просвете и културе Републике Српске тражи да се овај школски речник забрани, јер шири националну нетрпељивост, а то што нема препоруку ресорног министарства из Федерације, очито је, није сметња да се користи у школама.

Неко би се морао озбиљно позабавити тврдњом др Јахића изнесеном крајем октобра: „Својим очима сам гледао како жене у источној Босни, где сам живео, из камиона пуцају и убијају на стотине људи. То су четникуше.” Након овакве изјаве професор има моралну, али и законску обавезу да појасни где и када се то догодило. А „четникуша” је, како стоји у речнику, „припадница српске војске“, као и „Српкиња у Босни склона националној мржњи и нетрпељивости“.

За Јахићев речник, његов дугогодишњи старији колега – предавач са истог факултета, лингвиста, др Мидхат Риђановић каже да је „... са становишта науке - смеће!“ Лингвиста Вељко Брборић, професор са Филолошког факултета у Београду, тврди да је Јахићев речник производ незнања и дрскости: „Циљ је увреда српског народа и сејање мржње међу омладином.“

Јахић је неколико година био наставник у основној школи у Рогатици, градићу којег је у свом речнику, уз Пале, Хан Пијесак и Соколац, узео као показни пример за реч „балванград“. Колико сам упознат, никада ни у једном речнику није постојао такав израз. Најгоре у свему је што се та реч веже за менталитет православаца из руралних делова Босне, и све се поткрепљује примерима да постоје „балванградски интелектуалци“: Караџићи, Остојићи, Младићи. Ниједан град из Федерације БиХ у речнику није наведен као пример могућег „балванграда“, иако је на десетине мањих или већих места буквално лоцирано у шумском окружењу.

Нажалост, захваљујући др Џеваду Јахићу, али и његовим, не баш малобројним присталицама, за међунационалну нетрпељивост, па и могућу мржњу у региону још дуго неће бити сушних година.

*Члан Удружења новинара БиХ