Školski rečnik bez preporuke

Rečnik bosanskog jezika dr Dževada Jahića, profesora na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, već četiri godine, od promocije prvog toma (planirano deset tomova, do sada objavljeno sedam), deli javnost u Bosni i Hercegovini, ali i u zemljama istog govornog područja u regionu. Rečnik je hvaljen, ali i osporavan – nazivan kapitalnim delom, ali i običnim smećem, a sve od kolega i vrsnih poznavalaca jezika. Javnost je u nedoumici: kome verovati?

Sve do promocije prva dva toma ovog rečnika projekat je imao podršku Akademije nauka i umetnosti BiH. Međutim, nakon promocije Akademija se povukla i skinula svoj logo sa rečnika. Zbog toga je predsednik ANUBiH Božidar Matić bio od pojedinih kolega kritikovan da, zajedno sa svojim istomišljenicima, ne vidi istorijski značaj ovog projekta.

Ni raniji Jahićev Školski rečnik bosanskog jezika, objavljen 1999, nije dobio preporuku Ministarstva obrazovanja, ali zato jeste moćnih pojedinaca iz vrha vlasti, pa se može naći u gotovo svim bibliotekama osnovnih i srednjih škola u Federaciji i nesumnjivo je da se po njemu ravnaju mnogi nastavnici maternjeg jezika. Tako su, polovinom oktobra, u Drugoj sarajevskoj gimnaziji, učenicima drugih razreda opšteg smera odbijani bodovi na testiranju iz bosanskog jezika ako nisu kao ispravan odgovor zaokružili: mahramica, halat, truhlež, mahana... Pojedini učenici, ali i roditelji su protestovali, naravno - uzalud. Profesori uporište imaju u Jahićevom Školskom rečniku. U njemu stoji i da je „đikan” - brđanin, najčešće bosanski pravoslavac, genetikom četnički nastrojen. Jahić neprikriveno unosi emocije u pojašnjavanje pojedinih reči i izraza, što mu, zasigurno, oduzima iole ozbiljan naučni pristup. Unositi genetiku u rečnik jezika je, na kraju krajeva, zadiranje u sasvim drugu naučnu oblast. Uostalom, niko do sada još nije pokušao da iznese tako hrabru tvrdnju da se ideologija može preneti genima.

Ministarstvo prosvete i kulture Republike Srpske traži da se ovaj školski rečnik zabrani, jer širi nacionalnu netrpeljivost, a to što nema preporuku resornog ministarstva iz Federacije, očito je, nije smetnja da se koristi u školama.

Neko bi se morao ozbiljno pozabaviti tvrdnjom dr Jahića iznesenom krajem oktobra: „Svojim očima sam gledao kako žene u istočnoj Bosni, gde sam živeo, iz kamiona pucaju i ubijaju na stotine ljudi. To su četnikuše.” Nakon ovakve izjave profesor ima moralnu, ali i zakonsku obavezu da pojasni gde i kada se to dogodilo. A „četnikuša” je, kako stoji u rečniku, „pripadnica srpske vojske“, kao i „Srpkinja u Bosni sklona nacionalnoj mržnji i netrpeljivosti“.

Za Jahićev rečnik, njegov dugogodišnji stariji kolega – predavač sa istog fakulteta, lingvista, dr Midhat Riđanović kaže da je „... sa stanovišta nauke - smeće!“ Lingvista Veljko Brborić, profesor sa Filološkog fakulteta u Beogradu, tvrdi da je Jahićev rečnik proizvod neznanja i drskosti: „Cilj je uvreda srpskog naroda i sejanje mržnje među omladinom.“

Jahić je nekoliko godina bio nastavnik u osnovnoj školi u Rogatici, gradiću kojeg je u svom rečniku, uz Pale, Han Pijesak i Sokolac, uzeo kao pokazni primer za reč „balvangrad“. Koliko sam upoznat, nikada ni u jednom rečniku nije postojao takav izraz. Najgore u svemu je što se ta reč veže za mentalitet pravoslavaca iz ruralnih delova Bosne, i sve se potkrepljuje primerima da postoje „balvangradski intelektualci“: Karadžići, Ostojići, Mladići. Nijedan grad iz Federacije BiH u rečniku nije naveden kao primer mogućeg „balvangrada“, iako je na desetine manjih ili većih mesta bukvalno locirano u šumskom okruženju.

Nažalost, zahvaljujući dr Dževadu Jahiću, ali i njegovim, ne baš malobrojnim pristalicama, za međunacionalnu netrpeljivost, pa i moguću mržnju u regionu još dugo neće biti sušnih godina.

*Član Udruženja novinara BiH