Зашто је Улај тужио Марину Абрамовић

Марина Абрамовић и њен дугогодишњи уметнички и животни партнер Улај растали су се 1988. перформансом на Кинеском зиду, после дугог времена видели су се поново 2010. у емотивном сусрету током њеног перформанса „Уметник је присутан” у Музеју модерне уметности у Њујорку да би на крају завршили на суду. Франк Уве Лејсипен, како је Улајево право име, тужио је Марину Абрамовић јер је прекршила уговор склопљен 1999, о правима над њиховим заједничким радовима.

Наиме, једна од најпознатијих савремених уметница у области перформанса, како тврди Улај, годинама је тражила од галериста широм света да потписују само њено име испод њихових заједничких радова, чиме је он ускраћен за новац од њихове продаје. Како је додао, плаћен је само четири пута за 16 година.

– Она није била само мој пословни партнер. Наш опус постао је историја, налази се у школским књигама, али је она намерно одлучила да манипулише тиме и да моје име изостави – рекао је познати немачки уметник за „Гардијан”, додајући да је своју архиву након што су се растали продао Марини, која је пристала да је одржава и надгледа продукцију репродукованих материјала – видеа, фотографија, перформанса. Профит је требало поделити тако да 50 посто добијају галерије, 30 посто Марина Абрамовић, а 20 Улај, али то у пракси није спроведено. Свако њихово дело достизало је суме које су шестоцифрене, док је код њега завршила само 31.000 долара.

Истовремено, како каже Улај, бивша партнерка спречила га је да фотографије њихових радова објави у књизи о њему из 2014. „Шапати: Улај о Улају”, коју је припремао док се лечио од рака. Ауторка дела ово је и потврдила – Марија Рус Бојан објаснила је да је Марина Абрамовић била у почетку веома љубазна да би се после предомислила и преко адвоката их обавестила да не жели да да интервју који би био објављен у штиву нити жели да да дозволу за објаву фотографија њихових пројеката. Издавач је одустао од тих 28 фотографија и свака од њих замењена је на странама монографије квадратом розе боје.

Све ово Улај је испричао на још један начин – перформансом „Костур у орману”, који је одржао у Стеделијк музеју у Амстердаму и у којем, обучен баш у розе доњи веш, на зиду исписује бројеве 252, 253, 288, 289... Како је објаснио, ти бројеви односе се на стране у књизи на којима је требало да буду радови које су осмислили и извели заједно, а које је она присвојила.

Поред свега, Улај тврди још нешто – да је њена соло интервенција „Уметник је присутан”, одржана у Моми, заправо плагијат њиховог епског перформанса „Прелазак ноћног мора”, који су изводили између 1981. и 1987.

– У Њујорку је само одлучила да позове публику да у тишини седи испред ње уместо мене, то је једина разлика – објаснио је Улај.

Процес ће почети у Амстердаму крајем овог месеца, док уметница негира оптужбе човека са којим је сарађивала више од деценије. Према речима њеног адвоката, реч је о клеветама које Марина Абрамовић не жели да коментарише, пошто је циљ процеса да је дезавуише и уруши њену репутацију у јавности, али да је правда на њеној страни и да ће она то и доказати на суду.

Њихова сарадња, која је почела 1976, обележена је легендарним пројектима. „Рез” из 1978, у којем наг Улај трчи према Марини да би га уназад вукао еластични конопац, потом „Ааа-ааа”, настао исте године, у којем вриште једно на друго, и „Однос у времену” из 1977, у којем су 17 сати били једно за друго везани косом, окренути истовремено једно другом леђима.