За љубав никад није касно

Љубав у позним годинама је, кажу, подједнако лепа као и у младости. Зато је све више оних који склапају везу не марећи што су „у трећем добу”, свесни да се живот састоји од успона и падова и да га је боље живети пуним плућима него бити жртва сопствених страхова.

– Животно искуство које долази са годинама мења понашање, очекивања и начин доживљавања љубави. Може се рећи да су партнери сигурнији у себе, рационалније одлучују и знају да уживају у романси. Обоје су остварени и самосвесни и зато дају слободу једно другом. Не вагају ко је шта урадио већ гледају како једно другом да угоде да усреће вољено биће – примећује Надица Хегедуш, психолог и психотерапеут.

Међутим, многи самци који су превалили педесету, шездесету или седамдесету тешко прихватају промене, па су због често и несвесног отпора, сами. У свему виде препреку, опасност, тешко стичу поверење у друге, смишљају мање - више рационалне изговоре зашто не би требало да се везују, захтевни су јер им је дистанца безбеднија од блискости. Свако има своју животну причу због чега је сам(а), било да је разведен(а), удовац или удовица или „још увек није срео сродну душу”.

Како превазићи дилеме и страхове од непознатог, везивања, предрасуда, промашаја?

– Пре свега требало би разграничити шта је љубав, а шта заљубљеност. На почетку везе, већина размишља: „Он је све што желим, волим га.” Када почну боље да упознају изабраника свога срца, схвате да су се преварили, да није баш онакав каквим су га замишљали, да је изневерена очекивања. Шта онда? Опет све испочетка. Опет траже нову ,,жртву” за коју ћете се залепити, уствари, боље речено, којој ћете залепити све особине које желите да она има – каже Хегедуш.

Због тога је врло битно спознати кључну разлику између заљубљености, која је полетна, лепршава и веома често чини некога слепим и љубави, која није као она у филмовима, напомиње психолог и објашњава да је заљубљеност стање које карактерише прецењивање, односно идеализовање вољене особе и умањивање своје личности у односу на њу.

– Заљубљени су при оцењивању свог љубљеног (љубљене) пристрасни, необјективни, преувеличавају добре, а занемарују лоше стране партнерове личности. Многи психолози изједначавају стање заљубљености са стањем хипнозе – пореди психотерапеут.

Љубав је емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност. Она према другој особи укључује осећање нежне привржености, заокупљеност њеном личношћу, заинтересованост за њене потребе, жеље и мисли, несебичну бригу за њену срећу и јаку жељу да односи буду што приснији. Главне компоненте љубави су: давање, брига, одговорност, поштовање и познавање. Љубав има корене у пријатељству.

Добро би било размислити које све претпоставке имамо о љубави, које су реалне, а које смо ми сами исконструисали, препознати их и заменити чињеницама. Већина ирационалних уверења када се расветли, олакшава живот, саветује наша саговорница.

– Најзаступљеније реченице које чујемо о љубави су:„Кад се појави онај прави сви моји проблеми ће се решити.” Са оваквим ставом особа не тражи љубав, него спаситеља. Многе девојчице одрастају подсвесно верујући да је најбитнији задатак у животу пронаћи правог мушкарца који ће је „спасити”. Када се особа окрене себи, узме живот у своје руке и пронађе срећу и у другим стварима осим љубави, значи да је постала сама свој спасилац. Следећа је:„Не могу да живим без тебе.” Емоција која стоји иза ове реченице није љубав, него очај. На први поглед може деловати романтично али, временом постаје терет. Када упознамо и прихватимо себе у потпуности, почињемо да бринемо за себе, нежно и пажљиво попут добре мајке. У том тренутку, спремни смо за формирање стабилних, дугорочних веза које могу да трају – објашњава Надица Хегедуш.

Многи људи се боје да ће, ако допусте љубави да се мења, она нестати. Али управо је супротно. У раздобљима проблема, болести, обавеза се може осећати јачом од привлачности, све док једног дана не схватимо да је управо останак у проблематичном периоду оно што може повезати дубље него раније. Кад пар верује да:„Морају испунити све потребе једно другом”, постаје исцрпљен, јер покушавајући да једно другом буду све не могу се у потпуности развити као особе. Зато треба неговати свој круг пријатеља који нам исто тако може помоћи када нам је тешко. Жене често могу боље да разумеју једна другу, јер знају да је и сама прича о проблему лековита, па очекивати овако нешто од свог мушкарца обично само гуши везу. По истом принципу, мушкарац би требало да има свој круг другара са којима ће, рецимо, гледати фудбал.

„ Желим да си увек поред мене.” Ова изјава не представља љубав, него посесивност. Особе које размишљају овако воле друге људе на начин који подсећа на паука. Паук зароби свој плен и плете мрежу око њега. Начин на који се разликује права љубав од „паукове” је једноставан – посесивност укључује контролу вољене особе, док се права љубав базира на давању слободе вољеној особи да сама одлучује.

Прихватити да имамо разлике, прихватити да се не слажемо и да поред тога можемо да се сложимо и функционишемо, оно је што ће учврстити везу, саветује психотерапеут и напомиње:

– Љубав у позним годинама побољшава квалитет живота, чини га испуњеним и помаже да се заједнички подносе све тешкоће тог доба, пре свега ослабљено физичко здравље. Само не би ваљало сметнути са ума да је љубав као нежни цвет коме треба пуно пажње да не би увенуо – подсећа Надица Хегедуш