Брецање и сиктање

Раније се говорило „да погледам мало шта има на телевизији, да одморим мозак!”. Сада се тако не може. Јер, да бисте се оријентисали о томе коју емисију гледате и на којем је програму, потребна вам је велика концентрација. Ако не пијете продукте биљака гинко билоба или жен-шен за добру меморију, ништа вам неће бити јасно.

Посебно зато што се две трећине становника Србије такмичи у некој забавној емисији у којој пева или игра, а преостала трећина седи у жирију, слуша и гледа, притиска дугмиће и коментарише.

Тако на телевизијама са националном фреквенцијом гледамо „Пинкове звезде” и „Пинкове звездице”, „Више од игре”, затим на Првој „Никад није касно” и „Грандове звезде” , а сутра стартују „Неки нови клинци”  и однедавно на јавном сервису „Ја могу све”... У жиријима седе (или у некима стоје): Константин Костјуков, Даница Максимовић, Рамбо Амадеус, Жика Николић, Зорица Брунцлик, Јелена Карлеуша, Марија Шерифовић, Бора Ђорђевић, Харис Џиновић, Мирослав Илић, Јелена Томашевић, Светлана Ражнатовић, Локица Стефановић... да не набрајамо даље.

За боље сналажење треба прибегавати малим триковима: када Жика Николић суботом и недељом стоји пред камерама РТС-а, онда је то његова „Жикина шареница”, а када недељом увече седи – тада је члан жирија такмичарског шоу програма „Ја могу све”.

Зорица Брунцлик је гледаоцима (који нису далтонисти) максимално поједноставила: она не носи исте рајфове за косу са вештачким цвећем и рамове за наочаре у одговарајућем тону када седи у Грандовом жирију на Првој или у „Звездама” на Пинку.

Дакле, није се тешко снаћи, треба само добро обратити пажњу и видећете да има разлике у програмима наших „великих телевизија”.

А када са екрана не допире песма и игра, онда се чују вика, подбадање, подсмех, ругање, сиктање, брецање и свађе. А није реч о ријалити програмима већ о накарадном схватању хумора по којем обавезно жена грди мужа, он узвраћа вређањем, обоје урлају на децу, одрасли потомци ниподаштавају родитеље а ови им звоцају... Ту матрицу није избегла ни ауторска екипа нове хумористичке серије „Комшије”.

Тачно је да таква комуникација постоји у стварном животу, да нико никога не саслуша до краја, нема „извини, молим те и хвала”. Тешко је проценити ко је на кога имао већи утицај: међуљудски односи на телевизију или она на све нас. Приближавају се Божић и Нова година, па ћемо, ако ништа друго, у зашећереним филмовима из Холмаркове продукције на кабловским програмима, гледати породице које се лепо слажу, седе за заједничком трпезом, ките јелку, деле загрљаје и одушевљавају посетом бабе и деде. Нема ни трунке истине у томе али  је празник за уши. Истини за вољу, има топлине и љубави у односима ликова серије „Синђелиђи” али да ли је то зато што је мустра по којој је рађена из Шпаније („Серанови”)? 

Међу новинама јавног сервиса је и „А сада Рада”, емисија за недељно поподне искусне Раде Ђурић из Београдске хронике. Ова прва емисија била је „исувише густо насељена”: много гостију и сасвим различитих тема (уз прављење хлеба, свирку бенда, фризирање, шминкање...) у мало времена, те је водитељка једног учесника прекинула у сред реченице узвиком „готово!”.

Није било по оној народној – сваког госта три дана доста, него сваког госта два минута и – доста.