Знак и присуство

У новој српској скулптури деведесетих година минулог столећа, а у контексту најмлађих аутора изразите индивидуалности, издвојио се рад Татјане Милутиновић Вондрачек. Припадајући делу најактуелније уметничке продукције тог периода, она је у првој половини прошле деценије излагала на респектабилним изложбама и ауторским изборима критичара, а приредила је и (три) запажене самосталне изложбе.

Тај ветар у леђа доприносио је професионалној афирмацији младе уметнице, ветар неопходан да би се у не/нормалним околностима сачувала креативна индивидуалност ињена ауторска позиција. Овај добар почетак средином деведесетих 20. века засенчен је одсуством са ликовне сцене, губљењем стваралачког континуитета; данас је цена ове ауторске осетљивости део познате приче о контексту/клими времена и доминантним догађајима у годинама које су нам појели скакавци. Тако, временске белине од деценије и нешто више, колико је прошло од последњих изложби Вондрачекове до данас, могу се разумети раздешеном атмосфером ратног хука, животом у затвореном систему измештених вредности али и савлађивањем препрека у сопственој егзистенцији. Како било да било, нови радови Татјане Вондрачек готово премошћују невидљиве године из њене биографије и непосредно се надовезују на стваралачку тезу (и свакако је рехабилитују), засновану на базичном скулпторском говору и постављену још на њеним уметничким почецима.

Ова изразита уметничка осетљивост према особинама материјала, у првом реду очита у афинитету за дрво, а потом и папир и парафин, контекстуализована је у стваралачки систем као део мануелног учинка, на малим дистанцама и у камерним условима. Нови радови – зидне скулптуре, објекти и инсталације – настајали су лагано и дуготрајно (2004-2008) а, судећи по датовању, многима се у процесу стварања уметница поново враћала у жељи да уравнотежи начела сопствене митологије и сачува квалитет поново освојеног мира и контемплативност.

Садржајно деликатни, готово херметични ирафинирани облици у простору галерије својим ликовним ентитетом асоцирају на производ невиности уметничког рада (Ватимо). У слојевитим формама, њиховим примарним стањима и тактилним вредностима скривен је садржај ликовних порука које се могу читати и као тајно завештање историјског сећања. Људско лице са својом ауром, реализовано у високом рељефу, јесте и фрагмент романичке архитектуре али и ауторефлексивни кôд којим се енергија поруке поново оживљава. Навоштене папирне траке оживљене су минуциозним рукописним текстовима чији садржај и ритам бесконачног низања сугеришу моћ записа, његове ортографске вредности и интимног ауторског простора који влада упркос доминацији билиона словних знакова у електронској форми. У свом, готово бесконачном, понављању ове траке омотавају волуминозне запремине етеричних и невидљивих грудви и прате сензибилизоване рељефне форме чије развијено поље значења потврђује ауторски став Татјане Вондрачек да је „уметничко дело продуховљена материја”, како је у предговору записао Милета Продановић. Нова изложба ове уметнице афирмише неоспоран уметнички потенцијал чију деликатност је неопходно неговати и подржати.