Када сиријски дечаци у Немачкој проговоре српски

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Иако се већ смрачило, петогодишњи сиријски дечак Самир весело је скакао, знајући да није време за спавање. Нестрпљиво је изнова и изнова изговарао једну исту реченицу, коју је прву научио откад је пре месец и по дана са родитељима смештен у избеглички камп „Патрик Хенри вилиџ” на ободу Хајделберга на југозападу Немачку.

„Колико је сати, колико је сати”, упорно је на немачком узвикивао Самир, обучен у црвено-тегет пругасти џемпер и фармерке, ишчекујући да чује одговор: „Пет сати”.

Тада за њега и још стотињак деце почињу два сата невероватне среће, јер долазе волонтери Црвеног крста да се са њима играју, цртају, уче их немачке речи, поделе им играчке, склапају са њима слагалице, шутирају лопту... Ових стотињак деце из Сирије, Ирака, Авганистана, Еритреје, Либана, Либије или многих балканских земаља, само су мали део од око 300.000 деце колико их је ове године у Немачкој пријављено међу око 800.000 тражилаца азила.

Дечја граја испунила је једну од великих сала избегличог кампа у којем Никола Луцман са још једном колегиницом дели деци играчке и друштвене игре. Овај доктор биолошких наука сваке среде као волонтер Немачког Црвеног крста помаже избегличкој деци да бар иоле осете безбрижност и лепоту детињства.

„Иако је ово велики комплекс, тренутно нам је најпотребнија нека веће просторија у којој би ова деца имала више места да се играју”, каже Луцман, док му осмогодишња девојчица поносно и са осмехом на лицу доноси папир на којем је нацртала и обојила немачку заставу.

„Браво”, каже јој он и заједно с њом га качи на дугачак зид који су прекрили дечји цртежи. Немачке, ирачке и сиријске заставе, девојчица по дрветом, по који гусар и змај, као и безброј нацртаних цветова и срца гледају са зида, док на столовима настају нова дела насмејаних дечака и девојчица.

И док овај научник, који је и потпредседник Немачког научног друштва за изучавање гмизаваца, прича о томе колико је важно ову децу кроз игру интегрисати у немачко друштво и научити их немачки језик, његова колегиница Бетина Шнајдер већ их учи прве речи.

„`Вот из дет` из ин џерман `Вас ист дас`”, стрпљиво она са енглеског на немачки преводи израз „шта је то” двадесетогодишњем Сиријцу, који је искористио прилику да у време дечје игре волонтерку замоли да му са енглеског на немачки преведе основна питања неопходна за споразумевање.

За другим столом њена колегиница, професорка немачког језика у пензији, стрпљиво са децом игра игру тражења две исте фотографије, уз изговарање немачког имена ствари која је приказана на картици.

И док се у сали у граји деце чују бројне арапске, немачке и по која енглеска реч, напољу на игралишту одјекује на српском: „Хајде, хајде!” Омалени Сиријац упорно виче „хајде”. Управо то је научио од волонтера Немачког црвеног крста Александра Стојановића, који има довољно живаца да се без знања арапског језика споразуме са овим дечацима и тренира их фудбал.

„Лепо је са децом радити, мада није лако када не разумете језик који они говоре, нити они језике које ја говорим. Тако да им причам на немачком, енглеском а понекад се и која реч на српском омакне. Њих скроз разуме само мој мали македонски другар”, кроз осмех каже он, показујући на буцмастог фудбалера школског узраста.

Само пре годину и по дана, Александар је са Спасилалачком службом Беле Цркве, у чијем оснивању је учествовао, спасавао поплављене у Обреновцу. Данас тридесеттрогодишњи медицински радник ради у једној болници у Хајделбергу, али у слободно време је међу бројним волонтерима Немачког Црвеног крста, који помажу избеглицама које су дошле у Немачку.

„То је заиста невероватно. Један Србин дошао је у Немачку и помаже деци са Блиског истока. То је стварно мултикултурализам”, каже један његов старији немачки колега, вероватно и не знајући да Александар још чека да положи све испите неопходне за сталан уговор, који ће му омогућити да му се у Немачкој придруже супруга и њихово двоје деце, који су још у Србији.

И Александар нерадо прича о томе како му је тешко док је раздвојен од породице која је Белој Цркви, већ му поглед скаче на два мала фудбалера који су почели да се туку. Брзим кораком стиже до завађених дечака, раздваја их а потом грли и тера их да се рукују.

„Ви нисте непријатељи. Доста сукоба. Готово је сада. Готово”, говори им он на енглеском језику и незнајући испрва да су два завађена дечака заправо мали Курд из Сирије и мали Турчин, што му који минут касније открива један сиријски тинејџер, који је са стране гледао тучу дечака.

„Хајде, хајде”, зачуше се реши другог сиријског дечака и сви остали као по команди сврсташе се у своје тимове и фудбалска утакмица се настави. За тренутак та српска доскочица на немачком тлу у бившој америчкој касарни решила је велики блискоистични сукоб нација. Нажалост, вероватно до прве прилике када деца опет буду ископирала сукоб својих очева.