Србија већ сутра може да игра боље, али...

Испада да је пораз од Чешке у Острави (4 : 1), како га је примила наша јавност, а (што је оно најгоре) и сами репрезентативци, крунски доказ да нашем фудбалу нема лека.

Ипак, то није тачно. Србија већ сутра може да игра много боље, као што је то могла и јуче, и прекјуче...

А зашто није?

Наши фудбалери, појединачно, нису уопште лоши. Да јесу, не би играли у добрим иностраним тимовима. Неки су чак незаменљиви у баш великим клубовима.

Али тамо постоји неки начин игре и они се уклопе у то. Овде, у репрезентацији, нема у шта да се уклопе. Сваки озбиљнији инострани тим је састав, машина, колектив, организам...

Наша репрезентација је скуп играча. Није састав, није машина, није колектив, није организам...

А тим је само зато што се тај назив користи од раније. Она нема тимску игру, тимски дух, тимску борбеност...

Међу овим нашим репрезентавцима у фудбалу нема никога, а камоли више њих, који би тај скуп добрих или бољих играча преобразио у – тим. То не мора да буде најплаћенији, најбољи, најславнији...

То им, као играчима, и није у опису посла. Они и као вођени могу, и јесу тамо, врхунски професионалци и врло корисни. Али у нашој репрезентацији нема ко да их повеже у истински тим, у целину.

Руку на срце, успеси могу да се постижу и без таквог човека на терену. Услов је да већ постоји таква навика, да је то обичај, да је таква средина, да то већ иде својим током...

Истоветну слабост је, на пример, показао и Партизан у Билбау. Он је убедљиво и, што се каже, потпуно заслужено изгубио с 5:1 у Лиги Европе.

И уместо да се отвори расправа зашто је првак наше земље био толико немоћан против просечног тима из Шпаније (Атлетик јесте добар, али није на висини Барселоне, Реала, мадридског Атлетика, да не упоређујемо с осталим европским великанима), као и у случају с репрезентацијом, следи тишина, мирење са судбином. У обрнутим случајевима, као кад је побеђена Албанија или Стеауа, дижемо себе у небеса. Чак нема ни покушаја да се реално сагледа и, из тога, извуче наук шта нисмо урадили добро, па смо изгубили, или колике су заслуге противника што смо га победили.

Најуобичајенија оправдања за неуспехе не држе воду када су у питању Атлетик и Чешка. Клуб из Билбаа не купује светске звезде као Реал и Барселона. Не доводи појачања из целог света као што то чине и друголигашки клубови.

Они се ослањају на оно што има у њиховом крају. Као кад би се неко код нас ограничио на Шумадију, или Војводину, или Санџак...

Чеси сад немају тако звучна имена као некада. Наши су, тренутно, познатији од њих, али нам они очиташе лекцију.

Како би наши могли преко ноћи да се равноправно носе с таквима? Да не буде забуне, не с Немачком или Бајерном, него с онима попут Чешке или Атлетика (Б). Па и слабијима од њих.

Потребно је само да се сете, а то несумњиво знају, јер није ништа ново, да „најмање треба да трчи играч који има лопту”! Фудбалери у нашим екипама, чак и странци кад дођу у неки наш клуб, више су на терену посматрачи, него –саиграчи!

Вероватно би се сваки Партизанов фудбалер уклопио у Атлетик (Б) или наш репрезентативац у чешку репрезентацију. Као што би и највећи играч на свету, а не само из Билбаа и Чешке, у нашим екипама „заборавио да игра фудбал”.

Код нас стоје и чекају шта ће да уради онај што има лопту. Уместо да му притрче да би имао с ким да одигра, или да, како се то каже, „одвуку” супарника, да се, једноставно, крећу, они чекају шта ће да се догоди.

Први гол од Чеха смо примили, јер је наша одбрана као укопана гледала како лопта лети из корнера. Противнички играч је на пет метара од нашег гола скочио из залета, па због тога и више од оних који је требало да га спрече у томе.

Или пети гол Атлетика, постигнут после акције у којој су учествовала четворица његових играча. Нису они спринтали, него су испред гола „црно-белих” протрчали као између дрвећа у парку. Готово да се нико из Партизана није померио.

Штавише, у Билбау и Острави је по наше екипе било погубно и кад само један противнички играч утрчи или промени правац свог кретања. Али, такви „наивни” пропусти у одбрани су прича за себе.

Што се тиче игре у нападу ње нема ако екипа стоји. А да би наши фудбалери почели да се крећу, да трче (и да се не увреде ако им не буде упућена лопта), то заиста могу већ од наредне утакмице. И то је довољно да буду озбиљан тим.