Srbija već sutra može da igra bolje, ali...

Ispada da je poraz od Češke u Ostravi (4 : 1), kako ga je primila naša javnost, a (što je ono najgore) i sami reprezentativci, krunski dokaz da našem fudbalu nema leka.

Ipak, to nije tačno. Srbija već sutra može da igra mnogo bolje, kao što je to mogla i juče, i prekjuče...

A zašto nije?

Naši fudbaleri, pojedinačno, nisu uopšte loši. Da jesu, ne bi igrali u dobrim inostranim timovima. Neki su čak nezamenljivi u baš velikim klubovima.

Ali tamo postoji neki način igre i oni se uklope u to. Ovde, u reprezentaciji, nema u šta da se uklope. Svaki ozbiljniji inostrani tim je sastav, mašina, kolektiv, organizam...

Naša reprezentacija je skup igrača. Nije sastav, nije mašina, nije kolektiv, nije organizam...

A tim je samo zato što se taj naziv koristi od ranije. Ona nema timsku igru, timski duh, timsku borbenost...

Među ovim našim reprezentavcima u fudbalu nema nikoga, a kamoli više njih, koji bi taj skup dobrih ili boljih igrača preobrazio u – tim. To ne mora da bude najplaćeniji, najbolji, najslavniji...

To im, kao igračima, i nije u opisu posla. Oni i kao vođeni mogu, i jesu tamo, vrhunski profesionalci i vrlo korisni. Ali u našoj reprezentaciji nema ko da ih poveže u istinski tim, u celinu.

Ruku na srce, uspesi mogu da se postižu i bez takvog čoveka na terenu. Uslov je da već postoji takva navika, da je to običaj, da je takva sredina, da to već ide svojim tokom...

Istovetnu slabost je, na primer, pokazao i Partizan u Bilbau. On je ubedljivo i, što se kaže, potpuno zasluženo izgubio s 5:1 u Ligi Evrope.

I umesto da se otvori rasprava zašto je prvak naše zemlje bio toliko nemoćan protiv prosečnog tima iz Španije (Atletik jeste dobar, ali nije na visini Barselone, Reala, madridskog Atletika, da ne upoređujemo s ostalim evropskim velikanima), kao i u slučaju s reprezentacijom, sledi tišina, mirenje sa sudbinom. U obrnutim slučajevima, kao kad je pobeđena Albanija ili Steaua, dižemo sebe u nebesa. Čak nema ni pokušaja da se realno sagleda i, iz toga, izvuče nauk šta nismo uradili dobro, pa smo izgubili, ili kolike su zasluge protivnika što smo ga pobedili.

Najuobičajenija opravdanja za neuspehe ne drže vodu kada su u pitanju Atletik i Češka. Klub iz Bilbaa ne kupuje svetske zvezde kao Real i Barselona. Ne dovodi pojačanja iz celog sveta kao što to čine i drugoligaški klubovi.

Oni se oslanjaju na ono što ima u njihovom kraju. Kao kad bi se neko kod nas ograničio na Šumadiju, ili Vojvodinu, ili Sandžak...

Česi sad nemaju tako zvučna imena kao nekada. Naši su, trenutno, poznatiji od njih, ali nam oni očitaše lekciju.

Kako bi naši mogli preko noći da se ravnopravno nose s takvima? Da ne bude zabune, ne s Nemačkom ili Bajernom, nego s onima poput Češke ili Atletika (B). Pa i slabijima od njih.

Potrebno je samo da se sete, a to nesumnjivo znaju, jer nije ništa novo, da „najmanje treba da trči igrač koji ima loptu”! Fudbaleri u našim ekipama, čak i stranci kad dođu u neki naš klub, više su na terenu posmatrači, nego –saigrači!

Verovatno bi se svaki Partizanov fudbaler uklopio u Atletik (B) ili naš reprezentativac u češku reprezentaciju. Kao što bi i najveći igrač na svetu, a ne samo iz Bilbaa i Češke, u našim ekipama „zaboravio da igra fudbal”.

Kod nas stoje i čekaju šta će da uradi onaj što ima loptu. Umesto da mu pritrče da bi imao s kim da odigra, ili da, kako se to kaže, „odvuku” suparnika, da se, jednostavno, kreću, oni čekaju šta će da se dogodi.

Prvi gol od Čeha smo primili, jer je naša odbrana kao ukopana gledala kako lopta leti iz kornera. Protivnički igrač je na pet metara od našeg gola skočio iz zaleta, pa zbog toga i više od onih koji je trebalo da ga spreče u tome.

Ili peti gol Atletika, postignut posle akcije u kojoj su učestvovala četvorica njegovih igrača. Nisu oni sprintali, nego su ispred gola „crno-belih” protrčali kao između drveća u parku. Gotovo da se niko iz Partizana nije pomerio.

Štaviše, u Bilbau i Ostravi je po naše ekipe bilo pogubno i kad samo jedan protivnički igrač utrči ili promeni pravac svog kretanja. Ali, takvi „naivni” propusti u odbrani su priča za sebe.

Što se tiče igre u napadu nje nema ako ekipa stoji. A da bi naši fudbaleri počeli da se kreću, da trče (i da se ne uvrede ako im ne bude upućena lopta), to zaista mogu već od naredne utakmice. I to je dovoljno da budu ozbiljan tim.