Писмо француског пријатеља

Да бисте схватили емотивни ударац задат Француској 13. новембра, покушајте да замислите следеће: тројица терориста желе да уђу на Маракану за време утакмице Србија–Русија и дигну се у ваздух на улазу; петорица других стрељају по Скадарлији пре него што оду да побију што је могуће више посетилаца концерта „Рибље чорбе” у Дому омладине.

У „Батаклану” сам пре неколико година био на концерту Емира Кустурице и „Забрањеног пушења”.

Пре неколико месеци сам био на фудбалској утакмици на Стад д’Франс.

У бару „Каријон” сам пре неколико дана био на пиву са пријатељима.

Попут многих, могао сам бити жртва. Познајем људе који познају људе који су страдали. По томе се овај догађај разликује од оног у јануару, када су побијени новинари листа „Шарли ебдо” и Јевреји. Овог пута циљеви су били Господин и Госпођа сви који отеловљују Француску, Запад, антитезу исламском фундаментализму, места на којим се пије, пуши, слуша музика.

Као прошлог јануара, плачемо, остављамо цвеће, склапамо примирја у нашим политичким или интелектуалним дебатама. Неки опет кажу да не треба бркати ствари, да је наш непријатељ сам страх. Али истина је да су наши непријатељи исламисти и Исламска држава. Ако прихватамо да смо у рату, онда себи морамо да пружимо услове за борбу. Ако треба, и против оних суграђана који су изабрали непријатељски табор.

Има у Француској оружја које долази из Босне и са Косова, где смо пре 25 година подржали погрешну страну. Преварили смо се у томе ко су нам непријатељи.

Има у Француској имама који проповедају уништење хришћанства и француске нације.

Има у Француској политичких личности које не траже полагање рачуна од оних заливских држава за које знамо да мање или више отворено подржавају Исламску државу.

Има у Француској стратешких мислилаца који цене да је Башар ел Асад опаснији од његових противника који шаљу младе људе, неке можда чак и тинејџере, да петком увече убијају невине грађане (Французе, Белгијанце, Португалце, Чилеанце, Јевреје, католике, муслимане, атеисте) у најлепшем граду на свету.

Има у Француској моралних ауторитета који траже да прихватамо десетине хиљада избеглица и кад са сигурношћу знамо да се међу њима можда крију будући терористи.

Постоји у Француској један проблем. Ми смо у рату али мислимо да се може ратовати цвећем, цртежима, солидарношћу, фразама, апелима на јединство. Удобно сакривени унутар наше демократске републике, хтели смо да заборавимо шта је насиље. Користили смо га с времена на време, али далеко од наших граница – у Африци, у Авганистану, на Блиском истоку, у Југославији.

Сада се насиље вратило у наше градове и наша села. Мораћемо убудуће да научимо да са њим живимо.

Писац и шеф редакције „Фигаро магазина”