Умишљене и реалне реформе у данашњој Србији

Није новост да власт, посебно они у врху власти, мисли да је „њеном” народу боље него што тај „њен” народ оцењује колико му је то „боље”, посебно захваљујући ономе што та власт чини да народу буде боље. Извесна несагласност у оцени бољитка који би требало да следи из онога што чини власт нормална је и ваља је очекивати. Али, ваља се узнемирити када су размере те несагласности изразито велике, јер то значи да су и они у власти, као и „њихов” народ веома разочарани. Разочарани људи по правилу нису у стању да чине добра дела.

Слушајући ових дана премијера Вучића, стиче се узнемирујући утисак да је он веома разочаран што „његов” народ у великој већини не дели његове позитивне оцене о досадашњим „болним реформама”. Његово разочарање и својеврсна збуњеност таквим расположењем у народу појачани су генерално позитивним оценама које изричу важни чиниоци у међународној заједници и већина економиста и других стручњака са којима се он вероватно саветује око потеза које влада предузима како би Србија кренула из доскорашњег предбанкротног стања у стање здраве и просперитетне земље.

Премијер Вучић је често истицао да тај ход ка здравој и просперитетној Србији, осим „болних реформи” које ће доносити и спроводити власт, тражи и корените промене у свести већине народа у Србији, тражи нова правила понашања, свакако више рада, спремност да се не троши више него што се реално зарађује, тражи савесност и поштење свих који обављају друштвене функције и спремност свих грађана да раде за добро своје нације, државе и њене боље будућности. Такве промене јесу неопходне, но оне се неће остварити преко ноћи, а и сама власт може мало тога учинити да се такве промене брже остваре у данашњој Србији.

Постоји, међутим, један битан вид промена у стању свести и народа, али пре свега у свести оних који врше власт, а то је спремност да се уважава реалност и да се престане видети добро тамо где тог доброг нема, то јест да се као „добро” види нешто што је реално лоше.

У данашњој Србији требало би с потребном реалношћу сагледати које су то суштинске друштвено-системске реформе конципиране и реално оствариване у протеклих неколико година „напредњачке власти”. Неспорно је да је буџетски дефицит смањен, и то смањен више него што се првобитно процењивало. Иако је такав исход произашао и из извесног ревноснијег убирања буџетских прихода, највећи чинилац у смањивању планираног буџетског дефицита јесу законом наметнуто смањење плата запослених у јавном сектору и смањење пензија онима који су били „срећни” да имају пензије веће од 25.000 месечно. Донети такав „реформски” закон подразумевало је свакако одређену „политичку храброст”, поготово од стране власти која је у предизборној кампањи обећавала да она неће ићи на смањивања плата и пензија ради смањивања буџетског дефицита.

Ефекти те „реформе” јесу били брзо видљиви, али је проблем што су то краткорочни ефекти само у сфери фискалне консолидације буџета централне државе, не нужно и буџета локалних заједница. Том „реформом” није уведен нови „систем награђивања” јер су, ради фискалне консолидације, уведене мере које би заговорници либералне економије свакако морали одбацити, будући да се економија уређује по моделу новог етатизма, с новим смањивањем разлика у награђивању „простог” и „сложеног” рада, с појачаном уравниловком, која се сматрала једним од кључних узрочника неуспешности „социјалистичких економија”. Примењени модел смањивања пензија демотивише људе да стичу врхунска знања и способности јер, макар у радном веку стицали нешто веће плате по основу тих врхунских знања и способности, чека их пензија која, и кад је „висока”, бива тек два пута већа од просечних примања запослених или три пута већа од најнижих примања запослених.

Осим ове „реформе” у функцији фискалне консолидације, све друге реформе припремају се готово четири године, рачунајући да почетак „напредњачке власти” означава моменат када је данашњи премијер Вучић био „први потпредседник” у влади Ивице Дачића, али те реформе нити су материјализоване у одговарајућим реалним потезима државе, нити су видљиви ефекти тих реформи. Оно што је пратило припремање тих реформи било је довођење нових „обећавајућих” реформатора, у чијем је избору премијер Вучић имао главну реч, али су ти високо хваљени „реформатори”, посебно они из економских ресора, испадали из владе без резултата са којима би власт могла ући у суштинске реформе привреде и друштва. Премијеру нису та промашена кадровска решења помињана у јавности као његова озбиљна слабост, нити му је због тога падала популарност у народу.

Управо је ту још један парадокс који би морао да брине људе у Србији који тако дуго и стрпљиво чекају прелаз („транзицију”) из „тешких” кризних година у године бољег живота. Јер, тешко је разумети да и ова власт обећава народу „боље сутра”, често са конкретним датумима и наговештеним „добрим дешавањима”, али тог „бољег сутра” нема ни „данас”, нити ће тога бити ускоро. Због тога власт практички не трпи никакве последице, осим што је мало узнемирава што „народ не подржава реформе” којима власт намерава да донесе „боље сутра” Србији. О разлозима те очуване популарности „напредњачке власти”, посебно високе популарности премијера Вучића, ваљало би свакако размишљати из друге визуре, очито не из визуре досадашњих „реформи” и реалних домашаја тих реформи.

*Социолог, професор универзитета у пензији