Сукоб цивилизација, јуче и данас

Стравичан масакр исламских терориста у Паризу, као и многобројне терористичке акције у разним деловима света изведене раније, доказ су да је Самјуел Хантингтон само делимично био у праву. Пре двадесетак година устврдио је да ће се, после завршетка хладног рата, главни сукоби у свету одвијати између различитих цивилизација. Да ли је тај „сукоб цивилизација“ почео тек после завршетка сукоба идеологија и „хладног рата“ или он траје већ вековима? Кад се мало боље „разгрне“ историја, биће да тај сукоб траје од давних дана, само он у новије време добија нове форме и, у обрнутом смеру, враћа се као бумеранг.

Свако убијање невиних људи, били они беле, црне или жуте расе, било које религије, без обзира на то како та убијања дефинисали, за најоштрију су осуду и мора им се супротставити сваки нормалан и слободољубив човек. Да би то супротстављање било ефикасно, морали би се прво истражити узроци тог зла, да би се оно ефикасним мерама предупредило и сузбило у корену. Јер, тероризам нема фронт. Решење није у суперсоничним авионима, ракетама и дроновима. Јуче Ал Каида, данас Исламска држава, а сутра ко зна ко.

Народи неких земаља западне цивилизације, који су у новије време и понајвише изложени терористичким нападима, ако хоће да буду поштени у првом реду према себи, морали би да се запитају колико им је савест чиста када су у питању неке историјске чињенице из времена колонијалних освајања великих делова планете. Да ли су својим поступањима према колонизованим народима можда посејали семе данашњег тероризма? Да ли се нека од тих „поступања“ могу подвести под појам тероризма? Пошто су уџбенике историје писали управо они, та колонијална освајања наводно немају никакве везе с тероризмом. Уосталом, да ли је неко и како дефинисао појам тероризма?

Само онај ко је живео и дружио се с народима из бивших енглеских и француских колонија може схватити сав ужас који су доживљавали њихови преци и сиромаштво у којем се данас налазе. Процес колонизације је нешто најсрамније у људској историји. Прво су ишли фратри са Библијом и, како рече један афрички државник, тражили од нас да се заједно молимо Богу затворених очију, са Библијом у руци. Када смо отворили очи, каже он, Библија је била у нашим рукама а наша земља у њиховим. Камо среће да је само тако било.

После Библије наступала је држава. Користећи различите методе, укључујући и масовна убиства невиних људи, отимала је њихову земљу, експлоатисала њихова рудна богатства и сировине а њих претварала у робовску радну снагу. Зар то није био тероризам, и то државни? И тако, десетинама и стотинама година. (Пример Зимбабвеа показује докле је то ишло. Најплоднијом земљом Африке загосподарио је бели човек. Само један проценат белих фармера, у односу на целу популацију, били су власници 80 процената обрадиве земље. Када је независни Зимбабве, чак десет година после стицања независности, донео закон о земљишној реформи да се отета земља врати у посед онима од којих је отета, бели човек, сада удружен у ЕУ, уводи том народу санкције. Нажалост, тим санкцијама придружује се и Србија – земљи која се храбро у СБ ОУН успротивила увођењу санкција управо Србији.)

Не би било никакво изненађење да једног дана, понајвише због беде и сиромаштва, „река терориста“ и из тих земаља, у виду неких нових емиграната, крене ка својим „усрећитељима“.

Посебно би се САД морале запитати колики је њихов „допринос“ данашњем тероризму. Да ли су и они посејали неко семе тероризма својим ратним походима у Авганистану, Ираку, Либији, да поменем само неке. Какво оправдање имају за смрт неколико стотина хиљада ирачких грађана? Да ли је реч о страху од „диктатора“ Садама Хусеина, који ето само што није употребио „оружје за масовно уништење“? Кога је то угрожавао или напао Муамер Гадафи или се и он борио против исламских терориста? На шта данас личи Либија? Има ли и ту тероризма или је то „цивилизацијско достигнуће“ западне демократије? Ко је створио а ко толерисао муџахедине у рату у БиХ?

И папа се огласио изјавом о некаквом „делу трећег светског рата“. Не мисли ваљда на рат хришћанства и ислама. Зар нам свима, и хришћанима и муслиманима, не би било корисније да се кроз заједнички дијалог потраже решења да свако прво „почисти своје двориште“ и тако отклони узроке регрутовања тим младих заведених „шехида“. Да се открију идеолози и финансијери терориста. Да престанемо да западни свет – ето, мора да решава унутрашње проблеме Ирака, Либије и Сирије. Пустимо их да они буду своји на своме, газде својих ресурса, а не да им их други отимају.

*Амбасадор у пензији