Косовски ожиљци одвели га у смрт

Нови Сад – На Градском гробљу у Новом Саду, јуче по подне, сахрањен је 21-годишњи Зоран Вујовић, студент друге године инжењерског менаџерства на Факултету техничких наука у Новом Саду, који је трагично настрадао у амбасади САД у Београду, 21. фебруара, током протестног скупа „Косово је Србија”.

Од Зорана су се опростили његови другови, вршњаци са којима је похађао средњу школу и колеге и професори са Факултета техничких наука. Комеморативном скупу пре сахране, осим родбине, присуствовао је и велики број људи који су допутовали да одају пошту Зорану са Косова и Метохије, одакле потиче и, наравно, велики број Новосађана, али и житеља других војвођанских места, Београда, градова централне Србије...

Са прве стране – Многи од њих нису ни познавали Зорана, али их је преко ноћи зближила заједничка невоља због избеглиштва са Космета и насилног одузимања јужне српске покрајине. Били су ту и његови другови, навијачи Партизана.

Уочи сахране, путем из Новог Сада према Руменки саобраћај се углавном одвијао у једном смеру – ка Градском гробљу. Међу непрегледном масом људи смењивали су се јауци, плач и језиви мук. Најтеже је било мајци Љиљани, оцу Милану и млађем брату Лазару (19). Немо су гледали у ковчег не схватајући да Зорана више нема. Поготово је тешко прихватити да је свој млади живот завршио на тако суров, додуше званично још неразјашњен, начин. Док су се говорници (другови, професори, најближи) бираним речима опраштали од њега, смењивали су се понос и емоције. Нису га заборавили ни другари из његове Основне школе „Петефи Шандор”. Опело су служили свештеници Епархије бачке Српске православне цркве.

Биле су ту и Зоранове некадашње комшије из Приштине и Чаглавице где су Вујовићи живели, а одакле су протерани 1999. године. Зоран је тада био још мали да схвати суровост живота, имао је тек 11 година када је из Приштине, где је остало све што су Вујовићи стекли, дошао са породицом у Нови Сад. Скућили су се, најзад, у стану у Ћирпановој улици.

Али, одрастајући, све више је помињао Косово. Када су тамошњи сепаратисти прогласили независност био је утучен и ћутљивији него обично. Нешто се преламало у његовој души. Мада, није то превише изменило његов карактер, остао је и даље ненаметљив, није био конфликтна и агресивна личност, поготово не осветољубив. Такав је остао до краја. Уосталом, био је успешни спортиста – фудбалер, кошаркаш, а у спорту се и добија и губи. Он је, уз остало, своје детињство већ изгубио, али често се сећао срећних дечачких дана у Приштини.

Зато је у четвртак и кренуо за Београд са својим другарима. Кажу да му се, упркос његовој духовној ведрини, у срцу увек „јављало” Косово и са сетом се сећао дечачких успомена које су сурово прекинуте. Емоције су га водиле на београдски митинг, говорио је да је то најмање што може да учини за своје Косово. Његов пример следио је и млађи брат, али је за Београд кренуо са стрицем Драгишом.

Јуче је посебно тужан био професор др Илија Ћосић, декан Факултета техничких наука.

„Прошлог октобра дошао је код мене са молбом да уместо два положи четири испита у том року. Збунио ме је, зачудио сам се, мислио сам да је то превелики залогај, али када сам видео колико је упоран, попустио сам. И, заиста, положио је сва четири испита”, каже професор Ћосић и додаје:

„То само говори колико је Зоран, упркос свему, имао довољно воље и снаге да буде и добар студент и одличан спортиста, а био је и веома омиљен друг.”

Остала је успомена и Зоранов неостварени сан о повратку у родни дом.

-----------------------------------------------------------

Албанци му удавили прабабу у кади

Када су 1999. године Срби протерани из Приштине и других косметских градова, од Вујовића једино 90-годишња бака Љубица, Зоранова прабаба, није хтела да напусти дом на Сунчаном брегу. Они су прогнани у јулу, а већ другог августа Албанци су баку Љубицу удавили у кади у сопственој кући. То је за њега био велики шок. Убрзо је уследио и нови. Када су се доселили овде, његов деда Зоран, по коме је добио и име, страдао је под точковима воза. Те сурове ожиљке из детињства Зоран је носио у себи до последњег дана.