На јавној расправи 3,6 милијарди евра

Упркос томе што је још у августу влада усвојила Стратегију за решавање проблематичних кредита и одговарајући акциони план, на шта је уосталом и била обавезна према потписаном Меморандуму с Међународним монетарним фондом, обриси за решавање ненаплативих зајмова још се не назиру. Мање-више о томе се још води некаква јавна расправа.

Mинистaр финaнсиja Душaн Вуjoвић изjaвиo je дa ћe његов ресор у сaрaдњи сa НБС и кoмeрциjaлним бaнкaмa ускoрo у блoкoвимa oчистити вeлики дeo или чaк свe прoблeмaтичнe крeдитe.
„Кaдa тo урaдимo, кaдa смaњимo eлeмeнтe кojи пoдижу ризик, смaњићeмo кaмaтe и ствoрићeмo прeдуслoвe зa рaст”, пoручиo je Вуjoвић пре неколико дана у Бечићима.

Oн je рeкao дa су висoкe рeaлнe кaмaтнe стoпe вeћ гoдинaмa jeдан oд oгрaничaвajућих фaктoрa рaстa у Србиjи. У тoм кoнтeксту, кaкo je рeкao, вaжнo je смaњeњe рeфeрeнтнe кaмaтнe стoпe, aли je истaкao и дa сe влaдa дoгoвoрилa у прoгрaму кojи je пoдржao MMФ, дa ћe свe рeзултaтe фискaлнe кoнсoлидaциje прeбaцивaти нa рeлaксaциjу мoнeтaрнe пoлитикe и дa сe тo вeћ дeшaвa.
„Идeмo нa чишћeњe НПЛ-oвa, кojи ћe мoрaти дa иду пaрaлeлнo сa рeшaвaњeм прeдузeћa кoja нe рaдe”, рeкao je министaр и дoдao дa je учeшћe НПЛ-oвa у укупним крeдитимa 22 oдстo, штo je, кaкo нaвeo, нeoдрживo. Oн je рeкao дa у oвoм прoцeсу свaкo рaди свoj дeo пoслa – Mинистaрствo финaнсиja, НБС и кoмeрциjaлнe бaнкe.

Код нас је иначе сваки четврти или пети кредит проблематичан и банке не могу да наплате 3,6 милијарди евра.

С друге стране професор Економског факултета у Београду Ђорђе Ђукић сматра да је у решавању проблема ненаплативих кредита (НПЛ) неприхватљиво било какво мешање државе.

Како је рекао за Танјуг, трошак промашених подухвата унутар банке, ма какво њено власништво било, треба да буде преваљен на акционаре, па затим на оне који су кредитирали ту банку и на крају на велике штедише који су, привучени високим каматама, ушли свесно у ризик да остварују велики принос.

Објашњавајући разлоге зашто је неприхватљив државни интервенционизам у решавању НПЛ-ова, Ђукић је подсетио да је искуство из ранијих периода показало да би цену за промашену пословну политику банке могли платити порески обвезници и то за грешке чланова управних одбора тих банака.

Ђукић је подсетио да је држава у протеклих неколико година, новцем пореских обвезника платила око милијарду евра за четири, пет пропалих банака и то после гашења четири велике банке након 2000. године (Беобанка, Београдска банка, Инвест банка и Југобанка), чији стечај и дан-данас траје.

– Не може се стварати амбијент у коме управе банака размишљају како ће неко други „једног лепог дана” решити њихове проблеме, као што се у Србији већ раније десило, и то средствима из државног буџета, нагласио је Ђукић.

Он је скренуо пажњу да се више не сме стварати атмосфера на тржишту у којој корисник великог кредита унапред рачуна да никад неће вратити та средства банци, јер је дао недовољне инструменте обезбеђења, тако да се на крају деси да се капитал банке прелије код дужника.

У развијеним земљама Запада, законском регулативом поверилац је увек у првом плану, односно банка, која је заштићена квалитетним инструментима обезбеђења од лоших пословних људи који покушавају да узму кредит са намером да га никад не врате, подсетио је Ђукић. „Држава мора да уреди такав миље, у коме морају наступити драконске казне за сваког оног ко неуредно сервисира своје обавезе, од оног ко не плаћа комуналне таксе до дужника који не враћа кредит”, рекао је Ђукић.

Кључна терапија за НПЛ-ове, која значи стварање квалитетног амбијента и избегавање моралног хазарда на тржишту, јесте да акционари докапитализују банку и она ће тада опстати на тржишту, рекао је Ђукић.

Друга могућност је да акционари продају такву банку, што се већ и дешавало у Србији, јер су знали колике су губитке претрпели, казао је он и подсетио да то државу није ништа коштало, нити је банкарско тржиште било угрожено.

Такође, Ђукић је упозорио да се код нас дешава замена теза, зато што се у неким круговима, који не познају довољно финансијска кретања, износе процене да су НПЛ-ови узрочник стагнације кредитне активности, а због тога, наводно, и привредни раст је незадовољавајући. У далеко развијенијим земљама од нас, када дође до експанзије привреде, банке повећавају обим кредита, а до тада, док се криза не превазиђе, банке свесно смањују обим активности да би задовољиле захтев својих акционара за одговарајућим приносима на капитал, објаснио је Ђукић.

У последње време, у развијеним државама, њихове монетарне власти све више приморавају банке да повећавају ниво капитала и најпознатији је пример банака у САД, које су после горких искустава из светске кризе 2009. године, увећале свој капитал и то изнад законом прописаног нивоа, јер онај ко буде имао више капитала моћи ће да рачуна на већу зараду на тржишту, закључио је Ђукић.