Шта све не знамо о Исламској држави

Свет, поредак и цивилизација коју познајемо суочени су са новом претњом. После рушења руског путничког авиона са 240 путника, терористичких препада у Бејруту и Паризу, чак и озбиљни политичари, попут француског председника Франсоа Оланда, почели су да говоре о „трећем светском рату”. Из страха да ће противник поново ударити, у Француској је проглашено ванредно стање, службе безбедности свих земаља подигле су степен приправности, а све показује да је, после безмало деценију и по западног „рата против терора”, тероризам опаснији и јачи него икада.

Али ко је у ствари противник? ИСИ, ИСИС, ИДИЛ, ИД – скраћенице за Исламску државу Ирака, затим Исламску државу Ирака и Сирије (у другој варијанти Ирака и Леванта – транснационалног региона у приобаљу Медитерана) и, на крају, само Исламску државу – најчешћа је адреса, али о чему је, у ствари, реч? Да ли о квазидржави устројеној као терористичка организација или о терористичкој формацији која претендује да је држава.

Консензус експерата јесте да је реч и о једном и о другом, мада је суштина нешто треће. У сваком случају, конфузије око суштине ИД има тамо где не би требало да је буде. У том погледу карактеристична је и често цитирана изјава америчког генерал-мајора Мајкла К. Нагате, командира специјалних операција Централне команде САД, који је у децембру 2014. изјавио следеће: „Ми још не разумемо тај покрет, а док то не учинимо, нећемо моћи да га поразимо”.

Слично је рекао и за идеологију ИД: да је не разумеју. Да ли су у међувремену нешто научили? Не би се рекло, судећи по томе што врховни командант оружаних снага САД Барак Обама остаје при својој дефиницији да је „ИСИС чисти тероризам и ништа друго”.

Као мали допринос разумевању нових (и другачијих) џихадиста, ево њихове најкраће историје. ИСИ – Исламска држава Ирака – постојала је од октобра 2006. до априла 2013, када је „ребрендирана” као ИСИС – Исламска држава Ирака и Сирије (последња реч се тумачи и као „Шам”, што је старо арапско име за оно што се на Западу означава као Левант). Коначно, у јуну прошле године, име је скраћено само у Исламска држава, што је била и својеврсна политичка порука.

Пре покушаја да се објасни шта ИД јесте, треба прецизирати шта није. Није прерушена нити промењена Ал Каида, иако је зачета у њеном окриљу, после осмогодишње америчке окупације Ирака, тог, по Обами, „глупог рата”, који је Америку коштао више од хиљаду милијарди долара и демонтирао некадашњи деспотски, али стабилни режим Садама Хусеина, а чије су шире последице дестабилизација и „децивилизовање” целог региона.

Организација, идеологија...

Док је Ал Каида глобална терористичка мрежа за организовање спектакуларних терористичких напада на западне државе, од којих је најефектнији и најдраматичнији био онај на Њујорк и Вашингтон – и нека врста авангарде глобалног џихада, муслиманског светог рата против неверника – ИД је нешто много веће: себе види као врховни верски, политички и војни ауторитет свих око 1,6 милијарди верника ислама.

Разлог за конфузију око природе Исламске државе јесте у њеној брзој и драматичној трансформацији од једне од многих сунитских побуњеничких група које се боре против америчке окупације (и са њом успостављене шиитске доминације) у Ираку, до организације која је од јануара до јуна прошле године заузела територију димензија Велике Британије (отприлике три Србије) и на њој увела своја правила и администрацију, која непосредно утиче на животе око седам милиона људи (2,5 милиона у Сирији и 4,5 милиона у Ираку).

Исламска држава је тиме остварила историјско постигнуће: избрисала је стогодишњу границу коју су повукле колонијалне силе, чиме је постала значајан фактор геополитике не само у региону Блиског истока, него и изазивач постојећег глобалног поретка, пред којим је немоћан и његов предводник, Америка, али и друге силе, попут Ирана и Русије (чија се интервенција у Сирији проглашава за постигнуће, иако је још далеко од тога).

Ни идеологија ИД није можда толика мистерија каквом се чини. У најкраћем, она је, прогласивши се „калифатом” (или „халифатом”), и именовањем њеног вође Абу Бакр ал Багдадија за калифа, па према томе и законитог наследника Мухамеда, потврдила да је њена амбиција да од целог света направи „чисту” (правоверну) исламску државу, засновану на принципима дословног тумачења Курана.

То, како показују снимци бруталних појединачних и масовних погубљења западних новинара и других талаца, подразумева и бескомпромисну примену божанског закона ислама – шеријата. Оно што промиче пажњи, притом, јесте да су на мети не само неверници, него и муслимани који су „отпадници”, само зато што не носе браде, конзумирају алкохол, носе западну одећу, па чак и ако учествују на политичким изборима, макар на њима гласали за кандидата муслимана.

Идеологија ИД подразумева и прави геноцид над око 200 милиона припадника шиитског огранка ислама – оних који су се у догматском спору око тога ко су прави наследници оснивача вере, са становишта већинских (90 одсто) сунита, нашли на погрешној страни. Шиити имају своју државу – Иран, већина су у Ираку и владајућа мањина у Сирији.

ИД, дакле, има циљ да свет „прочисти” тако што ће невернике побити или подјармити. Хришћанима ће, додуше, животи бити поштеђени ако се потчине и плаћају специјални порез. Поново ће озаконити ропство, а жене вратити тамо где им је место (искључиво у кући).

Нафта, „калашњикови” и „тојоте”

Реч је, дакле, о својеврсном геополитичком тероризму, а ИД од Ал Каиде разликује и начин на који се финансира. У почетку, то су биле донације богатих Арапа из земаља са сопственим интересима и калкулацијама у регионалној прерасподели моћи али, постајући квазидржава, ИД је развио и свестране механизме финансијске самодовољности.

Основи извор прихода је нафта: ИД контролише 60 одсто сиријских нафтних капацитета и седам великих налазишта у Ираку. Продаје их преко посредника, најчешће кријумчара, а муштерија (због цене ниже од тржишне), има напретек (међу њима је и режим Башара Асада). Процене су да од тога приходује између једног и три милиона долара дневно (Пентагон је тек прошле недеље на списак мета своје авијације ставио и камионске конвоје коју превозе ту нафту).

Своју касу Исламска држава је попунила и похаром банака у градовима које је окупирала (тако су испражњени сефови покрајинске централне банке у Мосулу). Сем тога, њени борци пљачкају и својим командама достављају и накит и антиквитете, а приходи се остварују и продајом у освојеним подручјима заплењених аутомобила и машинерије. Администрација ИД опорезује све економске активности, док у западном Ираку наплаћује путарину на тамошњој веома прометној саобраћајној инфраструктури. Наравно, приходи се остварују и од уцена за отете таоце – опет је реч о милионима долара.

Све у свему, реч је о сложеном финансијском и фискалном механизму, а према тврдњи месечника „Атлантик”, финансијска администрација САД није у стању да процени укупне приходе и расходе ИД – нити, за разлику од успешних операција те врсте против Ал Каиде – да на њих утиче.

Није, међутим, мистерија како се ИД (сасвим солидно) наоружао. Реч је најпре о оружју – од „калашњикова” до тенкова – отетом од поражених ирачких јединица које су опремили Американци. Добар део „леталне” помоћи Запада побуњеничким групама у Сирији такође је завршио у арсеналу ИД, а занимљиво је да се у извештају о борбеној готовости ИД, који је пре тачно годину дана припремљен за Савет безбедности, констатује да су му резерве оружја и муниције довољне за наредне две године.

У том извештају констатује се и да ИД има тенкове Т-55 и Т-72, америчке „хамви” транспортере, противавионску артиљерију средњег домета, укључујући и ракете типа „стингер”, које се испаљују с рамена (иначе кључно оружје којим су муџахедини крајем осамдесетих година 20. века протерали Совјетски Савез из Авганистана). Анализирано је и порекло „знатних залиха муниције”: произведена је у САД, бившем Совјетском Савезу, САД, постсовјетској Русији и – Србији (али се не наводи како је стигла до ИД).

Објашњено је и откуд новим џихадистима ганц нови камионети „тојоте”, којима парадирају (пошто је „Тојота” демантовала да је ИД њена муштерија). И они су стигли најпре у Сирију, као „нелетална” помоћ Запада побуњеницима и завршили у формацијама ИД.

Силом и обзиром

Упркос својој бруталности, ригидној идеологији и екстремизму, Исламска држава је привлачна многима: у поменутом извештају за Савет безбедности констатује се да је у редовима њене војске најмање 15.000 добровољаца из око 80 земаља. То се објашњава ефектном пропагандом и умешним коришћењем нових комуникационих технологија (друштвене мреже). Многи су тамо отишли у потрази за авантуром, жељом да нечему припадају, а међу мамцима је и секс: за своје борце ИД обезбеђује партнерке, које су или добровољке или на то принуђене, па чак и поробљене. Важно је напоменути и да се у формације ИД, по правилу, не одлази с повратном картом.

Оно што је утешно, јесте да ниједан од суседа – и ниједна држава света – није признала ИД. И да према њему одбојан став има већина муслимана у свету, судећи према резултатима истраживања реномираног „Пју истраживачког центра”, спроведеним у мају и априлу ове године у 11 земаља. Али је чињеница и да су многе државе, укључујући и муслиманске суседе, својим чињењем или нечињењем допринеле успону ИД.

Да је реч о новој, другачијој и опаснијој џихадистичкој претњи, нема сумње, али како јој се супротставити? Западни лидери, укључујући и председника Обаму, изгледа да су свесни ризика ескалације и веродостојности процене да су и најновије терористичке диверзије ИД само средство да се испровоцира нова америчка (или њом предвођена коалициона) интервенција. ИД, с добрим разлогом, сматра да би то био подухват од више година, па можда и деценија, и да би од тог сукоба дугорочно профитирао.

Сем тога, за новог противника не важе старе методе. За борбу против Ал Каиде покренуту после 11. септембра 2001, у Америци је у минулих 14 година створен мамутски војнообавештајни комплекс који, како је то изнео „Вашингтон пост”, производи, ни мање ни више, него око 50.000 безбедносних извештаја и анализа годишње. Бредли (Челси) Менинг и Едвард Сноуден, у улози „звиждача”, открили су нам и свестрано прислушкивање које је довело до практичног укидања неких грађанских права и слобода, као и обесмишљавања приватности. Све у име безбедности и спречавања нових диверзија, што је, како је то убедљиво показано 13. новембра, било узалудан посао.

С друге стране, оно што је на Блиском истоку – у Ираку, Сирији и Либији – порушено, тешко да ће бити ускоро поправљено: успон ИД је само рачун за непромишљену западну осионост. Супротстављање новим џихадистима захтеваће такође употребу силе, али овог пута са много више обзира, уз стварање широког фронта и јасног и праведног циља. Што није посао за неколико месеци или година, већ, највероватније, за целу генерацију.