Критика здраве памети

Светлана Васовић-Мекина,
дописница „Политике” из Љубљане:

Кацин је однос према Србији као „словеначком клијенту” описао у ставу, изреченом новинарки „Политике” на маргинама конференције о ратним злочинима, да је аутизам Србије једнак ономе као кад би муж, да напакости жени, одсекао себи ону ствар. Кацин је ту употребио реч која почиње првим словом његовог презимена (.) Излив примитивизма словеначког званичника илуструје све неспоразуме ЕУ и Србије (.) Треба ли подсетити да је Кацин био министар пропаганде који се јуна 1991, за време „словеначког рата против Југославије”, доказао као мајстор у измишљању неистина, а данас наставља истим трагом, па би да нас убеди да ће Србија кастрирати своје шансе за будућност у ЕУ уколико буде инсистирала на међународном праву и одбрани своје територије.
(„Политика”, 14. фебруар 2008)

Владимир Радомировић,
заменик главног уредника „Политике”:

Од средине деведесетих прошлог века ЕУ прати политику Вашингтона, што доказује и подршка њених највећих чланица нелегалној независности јужне српске покрајине, коју су иницирале САД. Министри држава уније који помињу „европску перспективу Косова” само заваравају своју јавност и косметске Албанце, одлажући да признају да је „стигао час Американаца а не Европе”.
(„Политика”, 19. фебруар 2008)

Ово су текстови због којих је Хелсиншки одбор за људска права пре неколико дана оптужио „Политику” за говор мржње. Зашто овако тешка оптужба није завршила на суду, већ само на сајту ове организације као својеврсна „потерница” за новинарима и јавним личностима (новинари „Политике” нису једини прозвани), најбоље објашњава Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права. Она, наиме, ни после десетоминутног ишчитавања онога што је прогласила говором мржње, није могла да објасни која од наведених речи и реченица би се могла подвести под дело због кога би се према Закону о информисању могао запленити чак и спорни број листа а које се третира и у кривичном закону.

Да подсетимо, према Закону о јавном информисању, говор мржње могао би да се дефинише као „објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања некој раси, нацији или етничкој групи”.

Свега овога, признала је јуче Бисерко, у наведеним текстовима „Политикиних” новинара – нема.

Дакле, у цитатима због којих се Хелсиншки одбор обрушио на „Политику” нема говора мржње (и не само у текстовима наших новинара), каже Бисерко, али тражену мржњу председница ове организације налази у – „контексту”.

„Када гледате овако, директно, то не може да се сматра говором мржње, тако без контекста”, објашњава Бисерко методологију детектовања говора мржње.

Међутим, када се гледа „онако” ствари за Хелсиншки одбор постају, изгледа, јасније.

„Ови текстови призивају стереотипе, негативне ставове о свима који су маркирани. То се десило скоро преко ноћи”, открива Бисерко.

Стереотипи о томе „да нас други мрзе”, „да нам је Европа непријатељ” или стереотип „о нас неколико” (алузија на неколико најистакнутијих предводница невладиних организација), објашњава она.

„Овде када поменете моје име сви мисле да ја мрзим Србе”, каже Бисерко.

„Окидач” за оживљавање говора мржње, према Хелсиншком одбору је „фрустрација због проглашења независности Косова”, како стоји на сајту ове невладине организације. Та фрустрација, наводи се даље на сајту, појачала је говор мржње у јавном дискурсу, нарочито у медијима.

„Усмеравани гнев према актерима међународне заједнице, за које се у Србији сматра да су најодговорнији за губљење Косова, вратио је у медијски фокус старе стереотипе и непријатељима спољашњим и унутрашњим. Ипак гнев се највише концентрише на САД, најчешће тврдњом да је ЕУ „америчка слушкиња”, наводи се на сајту ове НВО.

„И „Политика” то ради. Ви не пишете ништа похвално о Европи. Не обавештавате своје читаоце о ономе позитивном што ЕУ ради за Србију”, објашњава нам Бисерко.

Да ли ту мислите и на њихов допринос отцепљењу Косова, питамо.

Уместо одговора, још једно објашњење.

„Међу негативним стереотипима налази се и онај који призива и „Политика”, да Европа слуша све што јој каже Америка. То није истина. Европа има различиту политику од Америке”, тврди Бисерко.

Уз подсећање да се у томе не би сложила ни са многим европским званичницима који настоје да укажу на све сличности политике ЕУ и САД, покушавамо од Бисерко да сазнамо које су то разлике у политици према Косову. Макар једна.

После дужег инсистирања, Бисерко одговара: „Па, Америка је признала Косово и неке земље ЕУ су признале Косово”.

На примедбу да се према критеријумима које је поставио Хелсиншки одбор сваки критичан текст о Европи или нечему другом може сматрати говором мржње, Бисерко одговара негативно.

„Бити критичан је пожељно. Једно је критика а друго је призивање негативних стереотипа”, каже Бисерко.

А ко одређује где пожељна критика прелази у говор мржње, питамо за објашњење.

„Осећај мере”, објашњава Бисерко.

„Чији? Мој или ваш?”, постављамо, чини се сувишно питање.

Да ли Хелсиншки одбор на овај начин не само уводи цензуру, него води много опаснијој, аутоцензури у новинарству, нисмо успели да сазнамо. О оваквим питањима се, каже Бисерко, воде јавне полемике.

Колико је пипаво питање јавног информисања и слободе јавне речи, па и права на информисање јавности, показује судска пракса не само код нас, него и у свету. У Србији је пре годину дана, према подацима невладиних организација, Комитет правника за људска права покренуо укупно једанаест поступака. Тужбе су поднете, према Закону о јавном информисању, за говор мржње, Окружном суду у Београду, који се по пријему поднесака огласио стварно ненадлежним па су тужбе упућене Првом општинском суду у Београду. Једна тужба је по извињењу аутора спорног текста повучена. У шест случајева првостепени суд је одбацио тужбе као недозвољене, без расправе о суштини, након чега је изјављена жалба. Остали поступци су у току. Иницијатива младих за људска права покренула је неколико поступака пред Првим општинским судом у Београду. Тужбе су углавном одбијене а један поступак је још увек у току.

Ни судови земаља које називано развијеним демократијама ништа лакше не доносе пресуде по оваквим оптужбама. Напротив. Један од најцитиранијих случајева, којим се обично илуструје колико тешко европски судови окривљују новинаре за говор мржње јесте случај Јенса Олафа Јерсилда, новинара из Копенхагена, кога је дански суд осудио због интервјуа са неколико заклетих расиста. Због ставова које су интервјуисани расисти изнели у емисији Јерсилд доживео је скоро јавни линч.

Јерсилд се 1989. године обратио Европској комисији за људска права тврдећи да је жртва повреде Члана 10 (право на слободу изражавања) Европске конвенције о људским правима. Предмет је доспео пред Европски суд за људска права који је 1994. оценио да радиодифузни медији имају обавезу да „саопштавају информације и идеје од јавног интереса” како би испуниле „своју виталну улогу јавног ‘пса чувара’”, и да јавност има право да прима такве информације. Суд је у више наврата појаснио да „информације и идеје од јавног значаја” подразумевају не само безазлене идеје, већ и оне које вређају, шокирају и узнемиравају.
Пренето на наш случај, значи да „Политика” није дужна да пише само хвалоспеве Европи, како то сматра Бисерко, већ може, а Европски суд сматра и да мора, да се осврне и на оно деловање ЕУ које узнемирава јавност, каквим би се могло сматрати нелегално отцепљење дела државе.