Последња колонија у Европи

Ако је говор мржње рећи да ЕУ има подређен, скоро вазалски однос према САД – а да то јесте говор мржње сматра Хелсиншки одбор за људска права – како у Србији заправо треба писати о косовском проблему, албанској заједници, односу Србије према ЕУ и САД, српском друштву, а да њен аутор не буде етикетиран као неко ко распирује мржњу? Одговор на то питање покушали смо да пронађемо на сајту Иницијативе младих за људска права. Разлог због којег смо одабрали баш ту невладину организацију јесте то што се и она, као и Хелсиншки одбор за људска права, између осталог, бави и проблемом говора мржње у Србији. Ова невладина организација разматра и питања као што су евроинтеграције, бави се мобилисањем „демократски оријентисаних” младих људи уочи председничких избора, па се бави и проблемом Косова.

На сајту Иницијативе младих, поред осталих, налази се и текст „Правда за Косово – шанса за Србију”, чији су аутори Андреј Носов, иначе оснивач и председник ове организације, и Драган Поповић, „координатор програма међународне правде”. Осим на сајту, овај текст у преводу на енглески кружи Интернетом у облику циркуларног писма, а као предмет поруке наводи се „Коментар Друге Србије о Косову”.

У тексту, који је за повод имао прошлонедељни протест и насиље на београдским улицама, каже се да Друга Србија – уколико Носов и Поповић јесу њени репрезенти – сматра да Београд треба да призна независност Косова: „Србија је дужна да призна републику Косово. Да пружи руку тамошњим легално изабраним представницима, да им помогне да успоставе савремено, демократско друштво. Не зато што смо напреднији или културнији, већ зато што бар толико дугујемо косовском друштву”.

Полуистине као облик информисања, односно пропаганде, у Србији је патентирала телевизија под контролом Слободана Милошевића, посебно у периоду од 1990. до 1992. Под полуистинама се подразумева изношење једног дела информације о неком догађају или чињеници, и тај део је увек истинит, док се други део информације прећуткује или је лажан како би се избегла могућност да читалац или слушалац закључи нешто друго од онога што жели аутор текста. И то је метод којим се најчешће служе аутори у тексту.

Наведимо један једноставнији пример из текста: „Годину дана након Титове смрти ЈНА „заводи ред” на улицама Приштине, Пећи, Призрена... Број мртвих Албанаца никада није објављен. На крају, 1989. године „олако обећана брзина” потпуно заузима место легитимне политике. Тенковима се поништава косовски суверенитет, заводи се ванредно стање и успоставља систем врло сличан апартхејду.”

Недостаје неколико информација: на пример, зашто је ЈНА интервенисала, када је то Косово имало суверенитет, шта се догодило 1989. године, у чему се састоји апартхејд. Али је зато јасно шта се имплицира: Срби су окупирали Косово, а Албанци претворени у нижу расу. Цео текст, заправо, састоји се од набрајања српских „грехова” према Албанцима, што у садашњости, што у прошлости. И то се некако чудно подудара с настојањем Запада да убеди како Срби немају „морално право” на Косово. Разлика је у томе што Носов и Поповић кажу да Србија заправо не жели да влада Косовом, већ жели да влада Албанцима. А Србија је крива и дужна према Албанцима откако је Косово део Србије.

Аутори, говорећи о Косову, кажу: „Последња колонија у Европи добила је своју независност 17. фебруара 2008. године. Од 1912. године, Косовом се управљало сабљом и чизмом. Никада људи који тамо живе ни за шта нису питани. Још од окупације наметнута им је војна власт. У то време, проглашени су за народ незрео за демократију.”

Пошто су закључили да је већ у годинама уочи Првог и Другог светског рата створена идеја о „хуманом пресељењу” становништва, аутори закључују: „Хумано пресељење” постаће званична политика која ће као крајњи резултат произвести Републику Српску. Зато је данас могуће да се говори о територији, али не и о људима, да се заклиње у Косово, али да се не дају пензије Албанцима, да се читава популација избаци из бирачких спискова или из поделе бесплатних акција”.

Аутори кажу да се после Другог светског рата наставио „континуитет колонијалне владавине”, а иако је „некадашњим колонистима” (то јест Србима) „забрањен повратак на Косово, убрзо су дошли нови” (колонисти, ваљда Срби?).

Аутори су исцрпно навели шта је све Србија учинила и није учинила поводом злочина над Албанцима 1999. године. Али припадници албанске заједнице не чине злочине: нису их, по ауторима, уопште чинили од 1912. до 1999. године; никад нису користили оружје да би остварили своје циљеве; никад нису настојали силом да заокруже своје етничке просторе; јок, фин свет, можда ако им се једном тако нешто омакло. Али ни тај један се у тексту не спомиње.

Потписник ових редова нема никаквих проблема са правом Носова и Поповића, па и Друге Србије, да кажу да се залажу за признање Косова. И нико не би требало да их има. Што не значи, наравно, да је било ко дужан да се истовремено сагласи са њиховим ставом о сецесији. Нити је било ко дужан да се сагласи са фалсификатима, демагогијом и полуистинама којима се доказује зашто Косово треба да буде независно. Па макар то било пожељан облик информисања и макар се то звало говор љубави.

-----------------------------------------------------------

Најбоље од најбољег

 „Људи који су директно одговорни зато што је Србија заувек изгубила право да управља животима Косовара, данас одлучују о нашој судбини. Они своју грешку неће признати. Уместо тога, покушавају да међународно право скроје по сопственим сновима. Да га претворе у окамењену љуштуру која не може да се прилагоди новим ситуацијама.”

„Одлука света (бар оног бољег дела) да призна Косово, Србија не сме да схвати као казну. То није казна, то је прилика.”

„Легитимно и легално, демократски и слободни део света проценио је да не можемо заувек терорисати своје становништво. Можда то још увек може Русија или Кина, али и то ће време проћи. Па ће и људи у Чеченији или Тибету добити заслужено место у заједници слободних народа.”

„На крају, 1989. године „олако обећана брзина” потпуно заузима место легитимне политике. Тенковима се поништава косовски суверенитет, заводи се ванредно стање и успоставља систем врло сличан апартхејду.”

„Многи, данас богати људи, свој породични иметак дугују злату отетом од косовских Албанаца”.

-----------------------------------------------------------

Полтови другарићи

Иницијатива младих за људска права је невладина организација основана 2003. године. Осим у Београду, ова организација канцеларије има у Приштини, Подгорици и Сарајеву, а три локалне канцеларије у Крагујевцу, Нишу и Новом Саду. На сајту ове невладине организације наводи се да је њен циљ да поспеши учешће младих „у демократизацији друштва и јачању владавине права кроз процес суочавања са прошлошћуи успостављању нових прогресивних веза у постконфликтном региону бивше Југославије”. Иницијатива младих на свом сајту извештава и о кршењима људских права, а и уредно евидентира све текстове за које сматра да представљају говор мржње и подноси тужбе против њихових аутора. Јавност је о YIHR (како гласи скраћеница ове организацијепрема енглеском називу Youth Initiative for Human Right) нешто више чула маја прошле године, када су чланови у око 30 српских градова излепили плакате који су позивали на хапшење Ратка Младића („Видим!Знам! Тражим – Младића у Хаг!” и „Наше године нису за губљење – Младића у Хаг!”). Један од својих првих јавних наступа бивши амерички амбасадор Мајкл Полт је имао на трибини ове организације.