Занимљив омаж Београду

"Поглед с Калемегдана" Владимира Велмара Јанковића (1938) есеј је који промишљено, одмерено и свеобухватно анализира друштво у Србији тридесетих година прошлог века, његову политику, религију, психологију, културни идентитет, однос према Европи, итд. Полазећи од овог есеја, редитељка Ивана Вујић је реализовала представу која припада традицији Брехтовог епског позоришта. Драматизацијом су уведени ликови Професора историје и Туристичког водича, чији однос омогућава формирање рудиментарне драматичности (драматизација и адаптација Ивана Вујић и Славенка Миловановић). Јанковићеве опсервације су актуелизоване и идејно надграђене укључивањем личних исповести актера, као и фрагмената из других текстова, Беле Хамваша, Бертолда Брехта итд.

Ивана Јовановић наступа у улози Туристичког водича, крајње пластично, механички и сасвим безлично набрајајући гомилу флоскула и информација које немају никакву поенту. На овај театрализован начин се јасно указује на гротескну баналност премиса савременог друштва, које је беспомоћно заглављено у својој површности, опсесији имиџима, брендовима, трком за спонзорима и профитом. У неколико наврата глумица излази из овог лика, откривајући своје интимне, емотивне исповести, очај због друштвених околности у којима живи, и то због свеприсутности лажног морала, примитивизма, бескрупулозног  стицања богатства. У тим сценама театралност у њеној игри се смењује реализмом путем којег се убедљиво изражава њен ужасан бол због немогућности да промени околности, индивидуалне и друштвене. Ова синтеза стилизованог и реалистичког стила у глуми отелотворује брехтовски концепт функционалне коегзистенције дидактичког и емотивног израза у театру.

Даница Ристовски представља Професорку историје, поетски, замишљено, самоуверено и врло сугестивно. Између осталог, она чита фрагменте из Јанковићевог есеја, чему претходи упознавање публике са детаљном биографијом писца. Овај, типично брехтовски, поступак ауторефлексивности подстиче посвећенији ангажман гледалаца у интерпретацији идеја које се пласирају, а истовремено их, на забаван и неконвенционалан начин, упознаје са делом Велмара Јанковића.

Током целе представе, шест ликова Народних ученика седи за клупама и суптилним покретима унисоно илуструје приче Професора историје и Туристичког водича. У истој функцији, илустрације, али и интензивирања сугестивности приче, као и њеног емотивног ефекта, употребљава се и музика (Баланеску квартет), као и фотографије и видео-снимци (аутор Светлана Волиц) који се пројектују на фасаду зграде испред које глумци играју.