Ердоганов осветнички чин

Реџеп Тајип Ердоган води осветничку политику која је Турску последњих година удаљила од дојучерашњих савезника и партнера, а сада прети да Блиски исток, Европу и свет увуче у сукоб несагледивих размера.

Турска је под аутократском влашћу председника који слабо прикрива амбицију да се наметне као велики играч глобалне сцене и панисламски лидер већ пореметила односе са НАТО-ом и Европском унијом, покварила сарадњу са Египтом и Израелом, Ираном и Балканом. Обарањем руског војног авиона озбиљно је угрозила односе и са једним од својих највећих пословних партнера: Русијом.

Ердоган опсесивно жели да „казни” Башара ел Асада зато што сиријски председник „није желео слуша” његове савете у првим данима побуне.

Придружио се акцијама коалиције против Исламске државе само да би скренуо пажњу од обнављања војног сукоба са Курдима – да би се прокурдској партији осветио за успех на изборима у јуну.

Бомбардовао је положаје сиријских Курда, истих којима САД шаљу оружје, онемогућавајући их да се ефикасније супротставе исламистима.

Није прикривао бес откако су Руси 30. септембра покренули ваздушну кампању по Сирији. Док су руске крстареће ракете са бродова у Каспијском мору путовале према циљевима Исламске државе по Сирији, Ердоган се ставио на чело блока оних који упорно шире пропаганду да Москва нема намеру да ратује против бораца калифата већ да је читава операција смишљена само да се сачува његов архиривал: Асад.

Чак и последњи инцидент Турска користи да докаже ову тезу тврдећи да је оборени „су-24” био у мисији гађања положаја милиције Туркмена, сиријске мањине из области Бајирбучак која се придружила фронту против режима у Дамаску.

Вођен осветом, изнервиран што се Путин вратио из посете Техерану где су Руси и Иранци потврдили савезништво са легитимно изабраним властима у Дамаску, Ердоган се упустио у „безумну игру”, како је назива уводничар турског „Хуријета”: дао је наредбу да се сруши „сухој”.

Ово је први руски (или совјетски) борбени авион који је нека чланица НАТО-а оборила од оснивања западне алијансе 1949, и први пут да су се спољни актери сиријске кризе директно војно конфронтирали откако је рат почео у пролеће 2011. године.

Чак и да је „сухој” упозораван „10 пута за пет минута”, командном центру у Анкари морало је да буде јасно да ловац-бомбардер има руске, а не сиријске ознаке – што подразумева да ни теоретски није могао да буде у некој непријатељској мисији према Турској.

Провокација је планирана, па данас цинично звучи Ердоганово објашњење да Турска „не жели ескалацију инцидента”. Ако Анкара „никада није била за тензије и кризе”, зашто је рушила руски авион? Ради Ердогановог „мира и дијалога”?

Цинично звучи и када премијер Ахмет Давутоглу јуче изјави да је „Русија наш пријатељ и сусед” и да Турска „није желела инцидент”. Само психологија „свиленог гајтана” може да објасни спремност турског шефа дипломатије Мевлута Чавушоглуа да телефоном позове руског министра Сергеја Лаврова како би му изразио „искрено жаљење”.

Очигледна је Ердоганова зла намера запакована у „васпитну лекцију”. „Султан” се свети јер му Руси ремете планове да настави да подржава проблематичне исламистичке групе по Сирији – на шта се отворено упозоравало и на Западу.

Лидер земље чији су камиони у власништву обавештајних служби препознати како преносе оружје сиријским побуњеницима – што је Анкара упорно демантовала – сада се усудио да „држи час” Русији.

Турска, сем званичних демантија, никада није одговорила на питање како нафта са територија под контролом Исламске државе и по Ираку и по Сирији доспева на црна тржишта омогућавајући исламистима да издашно финансирају своје операције. Јавна је тајна, потврђена географијом али и директном оптужбом министра Лаврова, да нема других рута него преко Турске.

Лавров је отказао за јуче планиран долазак у Анкару, што је јасан сигнал да Москва нема намеру да са Ердогановим званичницима седи за истом столом. Штавише, Лавров је позвао Русе да не путују за Турску – нова потврда  „озбиљних последица” по међусобне односе које је најавио Путин.

Руски авион оборен ракетом коју је испалио турски Ф-16 могао би скупо да кошта Турску. Руски премијер Дмитриј Медведев најављује могућност отказивања неких важних пројеката.

Током последње деценије са Русијом су успостављене снажне привредне везе, међусобна трговина износи 35 милијарди долара, а циљ је да до 2020. достигне 100 милијарди. Док турски инвеститори и грађевинари зарађују на лукративном руском тржишту, турски туризам зарађује око четири милијарде долара од руских туриста. „Гаспром”, засад, не прекида обуставе природног гаса од кога зависи половина турске производње електричне енергије, али шта ће бити са 20 милијарди вредним пројектом изградње прве турске атомске централе који је договорен са Русима.

Туризам и енергија ипак нису главне бриге у времену првог војног конфликта Русије и Турске још од Првог светског рата.
Највећа опасност по међусобне односе, са потенцијалом утицаја на глобалне односе, крије се у Сирији где Москва и Анкара подржавају различите стране у грађанском рату.

Ердоган је нервозан. Асадове снаге би, уз руску подршку, могле да успоставе контролу над стратешким позицијама на северозападу Сирије – што је изузетно важно за будуће преговоре о примирју, како је већ договорено у Бечу. Коалиција коју предводе Американци, чији је Турска члан, не намерава да одустане од војних операција у том подручју.

Уколико Русија и Турска, као и остале земље које су војно умешане у сиријски конфликт, не пронађу начин да спусте тензију, сиријско бојиште лако може да се претвори у зону у којој ће се Русија и Турска директно војно сукобљавати.

Путин је несумњиво извукао поуке из „ножа у леђа” од стране „сарадника терориста”, али је узвратио рационалном смиреношћу. Вероватно је да Москва не би показала овај степен уздржаности да Турска није чланица НАТО-а.

Кремљ мудро пребацује игру управо унутар алијансе. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг изјавио је да алијанса стоји иза своје чланице, Турске, али његов позив на „дипломатију и деескалацију” јесте ехо забринутости многих лидера на Западу који страхују од несагледивих последица сукоба коалиције са руским авионима на небу изнад Сирије. Многи се не труде да прикрију незадовољство Ердогановом ратоборношћу – без претходних консултација са штабом НАТО-а, што није први пут.
Како ће се криза даље развијати?

Појавиле су се прве анализе најављујући армагедонски сценарио: Трећи светски рат. Павел Фелгенхауер, кога западни извори представљају као веома уваженог војног експерта за Русију, предвиђа да би Путин „лако” могао да покрене нуклеарни рат против Турске, без обзира на клаузулу 5, по којој је напад на једну чланицу НАТО-а напад и на све друге. „Веома је вероватно да ће бити рата”, каже Фелгенхауер. „Другим речима, уследиће више сукоба када руски авиони нападну турске како би заштитили своје бомбардере. Могуће је и да дође до сукоба руске и турске морнарице на Средоземљу.” Турска би могла да затвори Босфор, а чланице НАТО-а могле би да се укључе у сукоб.

Барак Обама и француски председник Франсоа Оланд са хитног састанка у Вашингтону апелују на Путина да избегне ескалацију, али се може претпоставити да амерички председник неће следити свог непоћудног турског савезника. Ердоган мора да постане Обамина брига.

Иако су САД и Турска у фази планирања заједничких ваздушних операција против исламиста у Ираку и Сирији, уз могућност ангажовања снага за специјалне операције, Вашингтон не жели инциденте који могу да воде глобалном сукобу. Уосталом, за разлику од Анкаре, Американци су непосредно после покретања руске војне кампање у Сирији показали спремност да са Русима успоставе контакте како би се избегле инцидентне ситуације. Први такав америчко-руски контакт од избијања кризе у Украјини Ердогану није био довољан.

За сада, највећа жртва Ердоганове осионости јесте рат против тероризма, и то у тренутку када се после напада по Паризу учинило да су Исток и Запад приправни да у позадину потисну своје разлике око Сирије и да заједнички крену на уништавање Исламске државе.