Радост иконописања

До пре пет година, Марцела Марковић из Крагујевца уопште није била свесна да има дара за сликање, чак је мислила да је тотални антиталенат. Кад је њена кћерка уписала Уметничку школу, Марцела је говорила: „Не знам на кога је, само знам да на мене није”. Области у којима се увек добро сналазила биле су право, математика и спорт. Али кад је, потпуно неочекивано, пожелела да се бави иконописањем, није се уопште уплашила новог задатка. Уверена да јој руку води „божја милост и воља”, дала је све од себе да што брже овлада потребним знањем и умећем.

Ипак, „онај” ко је писао сценарио за ову животну причу, унео је и мало заплета.

Сви плачу, она пева

– У то време сам радила на одређено време у Секретаријату унутрашњих послова у Крагујевцу, очекујући да ће ме примити за стално. Једном приликом, враћајући се с посла, као и обично свратила сам у цркву и случајно упознала девојку која слика иконе. Кад сам јој рекла да бих и ја волела то да радим, упозорила ме је: „Иконе се не сликају недељом и празником, а ти си запослена, нећеш стићи!”

(/slika2)Потиштена, док сам пролазила кроз црквено двориште, молила сам се да се деси неко чудо и да ми се укаже прилика да се у томе окушам. Кад сам сутрадан дошла на посао, стигло је обавештење да сви који немају решење добијају отказ. Било нас је шесторо. Док су други плакали, мени је дошло да запевам од среће, јер је то значило да ћу имати времена да се посветим иконама. Међутим, још није био „тај” моменат. Због озбиљних здравствених проблема и операције која је уследила, борећи се за свој живот, потпуно сам заборавила на своју жељу да сликам иконе. Када је драма прошла, док сам се опорављала, добила сам од познаника књигу „Духовност” која је сва у цртежима икона. Ставила бих је на сто и клечећи, јер нисам могла да седим, сатима прелиставала и упијала садржај – прича са одушевљењем Марцела.

Од тог тренутка, више је ништа није спречавало да се посвети иконама. Купила је основни прибор и почела да црта. Али, није се тиме задовољила. Силно је желела да слика, па је отишла да набави и четкице и боје. Како није имала искуства и није знала шта јој је потребно, збуњено се вртела по продавници. Продавац је то приметио и понудио јој помоћ. Чак је позвао свог, а игром случаја, и њеног школског друга, Радослава Прокића, археолога, песника и иконопоисца (који је, нажалост, прошле године преминуо) и замолио га да јој покаже технологију иконописања.

Духовна радост

(/slika3)– На тим првим часовима нисам знала ни четкицу да држим. Док бих мешала боје, толико сам је стезала, да сам је могла поломити. Али, брзо сам превазишла ту почетничку несигурност. Иконописање је постало моја велика духовна радост, а свака нова икона – ново искушење. Сада ми је срце на месту, а душа задовољена. Тим пре што сам, као оснивач иконографске школе „Тројеручица”, једна од оних која „одржава ватру” у својој генерацији и предаје је следећој – с поносом истиче Марцела и додаје да нагиње македонској школи иконописа. – Ову школу одликују реализам, изражајни покрети и богат колорит, за разлику од критске која лику даје аскетски карактер. Иконе радим на липовој дасци, осликавам их јајчаном темпером, а у позадини обавезно наносим византијско плаво или позлату од двадесетчетворокаратних листића – каже наша саговорница.

Учествовала је на осамнаест колективних изложби широм Србијем, као и у много хуманитарних акција, а круну њеног петогодишњег рада представља самостална изложба у галерији клуба „Српског православља” у Београду. Где год се представљала оставила је упечатљив утисак. Добила је и велики број захвалница и признања, међу којима издваја Велику повељу „Добродарје српству”, Мајсторско писмо, Златни крст и Ђурђевдански венац. Велика част јој је и то што је галерија у Никшићу откупила икону светог Василија Острошког.

По мишљењу стручне критике, она се ослања на основне принципе фреско баштине, додајући и трунчицу нечег свог. Душан Миловановић, историчар уметности, веома успелим сматра „Богородицу”, „Царске двери” и „Свету Тројицу” са иконостаса храма Светог Николаја у Крагујевцу који, уз благослов епископа шумадијског господина Јована, тренутно осликава и треба да буде освештан 22. маја, када црква слави пренос моштију светог Николе. Марцели су најдражи критичари, ипак, њени најближи. Пре свих, три унука. Кад дођу код баке, они љубе иконе.